Deveti maj i prećutane istine: Nisu samo Rusi pobedili fašizam

U Rusiji se danas kao i nekada u SSSR-u smatra da je tu pobedu prevashodno izvojevala Crvena armija, dok se minimizira uloga zapadnih saveznika Britanije i SAD. Isto tako u Rusiji se tvrdi da je svetski rat počeo tek 22. juna 1941, a svesno se izbegava osvetljavanje tamnog perioda sovjetske istorije (23. avgust 1939 – 22. jun 1941). Period za istoriju kratak, ali za slobodno odvijanje pobedonosnih nemačkih operacija, jako značajan isečak vremena. O tome malo kasnije.

Doprinos SSSR-a pobedi nad fašizmom jeste veliki, to je nesumnjivo, dali su najviše ljudskih žrtava, ali on nije najveći i jedini. Britansko-američko iskrcavanje početkom jula na Siciliji 1943. dovelo je do sloma Musolinijevog režima. Veliko američko-britansko iskrcavanje u Normandiji u junu 1944. poznato i kao „dan D“, označilo je definitivan preokret u ratu i nagoveštaj Hitlerovog definitivnog poraza. Francuska je postala slobodna. Da nije bilo prodora američko-britanskih trupa na zapadno-evropskom frontu nakon oslobađanja Francuske, teško da bi Rusi tako lako sa istoka i Balkana prodrli do u sam Berlin.

Ulazak u Berlin jeste simboličan čin koji je sovjetska ratna i poratna propaganda znalački iskoristila. Baš kao što je mudro ćutala o činjenici dvogodišnje političke, ekonomske i vojne saradnje Trećeg rajha i SSSR-a od 23. avgusta 1939. do 22. juna 1941, na osnovu dva sklopljena pakta koji su u Moskvi potpisali ministri spoljnih poslova Molotov i Ribentrop. (Prvi „o nenapadanju“, 23.8. 1939, drugi o „Prijateljstvu i granicama“ 28. septembra 1939, nakon što su dva nova saveznika završili zajedničke ratne operacije u Poljskoj.)

Sam čin sklapanja ova dva pakta izazvao je pravu senzaciju u Evropi i svetu.

Paktiranje SSSR-a sa nacistima je izazvalo priličnu konfuziju i u međunarodnom komunističkom i radničkom pokretu, ali je kominternovska disciplina učinila svoje: evropske komunističke i radničke partije podržale su oba pakta (uz proteste i istupanje iz partije onih malobrojnih ali najhrabrijih) saglašavajući se sa zvaničnim sovjetskim tumačenjem da je „engleski imperijalizam najveći krivac za zaoštrenu političku situaciju u Evropi“, a sekretar Komunističke partije Nemačke Valter Ulbriht je iz Moskve poručio: „Svako ko ne podržava Pakt, sluga je britanskog imperijalizma i protivnik nemačkog naroda. Jer ako bi Engleska i Francuska odnele pobedu nad Nemačkom, nemački narod bi pao u imperijalističko ropstvo.“ (Wolfgang Wippermann, „Zur Analyse des Faschismus. Die Socialistischen und Kommunistischen Faschismus theorien 1921-1945“,Frankfurt/M, 1981. str. 99.)

Kad je prvi ugovor tzv. Pakt o nenapadanju (23. avgusta 1939) potpisan i završeni razgovori o spoljnopolitičkoj situaciji duboko posle ponoći, priređena je u Kremlju svečana večera i održane su zdravice. Iako zdravice ne odražavaju iskrenost političara koji ih izgovaraju, razmenjene zdravice na ovoj večeri iskaču iz diplomatskog šablona i verovatno zbog brzog i efikasnog obavljenog posla deluju poprilično euforično. Zdravice izgovorene te večeri, navodimo iz beleške nemačkog diplomate Henkea koji je prisustvovao razgovorima i bio na svečanoj večeri: „Gospodin Staljin je spontano održao zdravicu Fireru sledećim rečima: ‘Poznato mi je koliko nemački narod voli svog Firera, pa stoga želim da pijem u njegovo zdravlje!’

Gospodin Molotov je pio u zdravlje gospodina ministra spoljnih poslova Rajha i gospodina ambasadora grofa fon Šulenburga.
Nadalje je gospodin Molotov nazdravio gospodinu Staljinu primetivši da je gospodin Staljin bio onaj koji je svojim govorom od marta ove godine koji su u Nemačkoj dobro razumeli, pokrenuo preokret političkih odnosa.

Gospoda Molotov i Staljin nanovo su nazdravljali paktu o nenapadanju i novoj eri nemačko-ruskih odnosa kao i nemačkom narodu.
Gospodin ministar spoljnih poslova Rajha sa svoje strane održao je zdravicu gospodinu Staljinu kao i sovjetskoj vladi i srećnom razvoju odnosa između Nemačke i Sovjetskog saveza.“

Realizacija dva sporazuma: osvajanja i aneksije

Drugim paktom od 28. septembra 1939. tačnije „Tajnim protokolom“ koji je bio sastavni deo ovoga pakta, sporazumno su podeljene su interesne sfere između Rajha i SSSR-a i omogućena sledeća nemačka i ruska osvajanja nezavisnih evropskih država: 1.9.1939. (nemačka) i 17.9.1939.(sovjetska) agresija na Poljsku i njena međusobna podela (28.9.1939), zatim slede: ruski rat sa Finskom (30. novembra 1939. i anektiranje dela finske teritorije; zbog ove agresije SSSR je isključen iz Društva naroda u Ženevi; ,ruska aneksija Letonije, Estonije i Litvanije (avgusta 1940), aneksija dela teritorije Kraljevine Rumunije (Besarabija i severna Bukovina, 28. juna 1940). Istovremeno, ni Staljinov politički partner Hitler nije gubio vreme: osvajao je redom Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Dansku, Norvešku, i na kraju 22. juna 1940. i Francusku. Uz međusobna čestitanja na ovim osvajanjima.

Berlin je propratio napad SSSR-a na Finsku 30.11.1939. godine tako što je za rat okrivio Veliku Britaniju! Ministar spoljnih poslova Joakim fon Ribentrop uputio je svojim diplomatskim predstavništvima u Evropi i u SAD, poruku sa strogim naređenjem da se „u razgovorima o sovjetsko-finskom sukobu izbegava svaka antisovjetska nijansa. Nema nikakve sumnje da je engleski uticaj na finsku vladu – vršen delimično i preko skandinavskih država – doveo finsku vladu do toga da je odbila ruske predloge i time izazavala sadašnji sukob. Naročito treba naglasiti englesku krivicu za rusko-finski rat. Nemačka ne učestvuje u ovim događajima. U razgovoru treba izražavati simpatiju sa ruskim stanovištem. Molim da se izostavi bilo kakvo simpatisanje sa finskim stanovištem.“ (Depeša ministara spoljnih poslova Rajha, br. E.O. Pol. VI/2714 od 6. decembra 1939.).

Ni Moskva u pogledu ljubazne učtivosti nije ostajala dužna svojim nemačkim partnerima. Naime kada je 9. aprila 1940. godine Treći Rajh blic krigom zaposeo Dansku i Norvešku zbog navodne „opasnosti od engleskog iskrcavanja u te dve države“, Molotov je izjavio da sovjetska vlada razume da su Nemačkoj ove mere nametnute. „Bez sumnje bi Englezi otišli jako daleko da su potpuno prešli preko prava neutralnih država. Na kraju Molotov mi je doslovno rekao ovo: ‘Mi želimo Nemačkoj pun uspeh u njenim odbrambenim merama.'“ (Odgovor nemačkog ambasadora u Moskvi fon Šulenburga Joakimu fon Ribentropu o sovjetskom stavu, depeša br. 653 od 9. aprila 1939.).

Sad je bio red na Staljina da u skladu sa Tajnim protokolom o podeli interesnih sfera (pakt od 28.9.1939) i u punom dogovoru sa Berlinom, zauzme Besarabiju i severnu Bukovinu koje su bile integralni deo Kraljevine Rumunije. Kako je Nemačka imala dobre odnose sa ovom zemljom, palo joj je u zadatak da o ruskim namerama izvesti tamošnje vlasti.

Bezobzirno i bez diplomatskog takta, poštujući partnersku obavezu, Ribentrop je svom ambasadoru u Bukureštu naložio sledeće: „Molim Vas da odmah posetite tamošnjeg ministra spoljnih poslova i da mu saopštite sledeće: Sovjetska vlada nam je saopštila da je od rumunske vlade zatražila ustupanje Besarabije i Severne Bukovine. U interesu sprečavanja rata između Rumunije i SSSR-a možemo rumunskoj vladi savetovati da udovolji zahtevima sovjetske vlade.“ (Nalog ministra spoljnih poslova Rajha Joakima fon Ribentropa nemačkom poslaniku u Bukureštu, br. 2578/40 str. pov. 27. jun 1940.)

Crvena armija je već sutradan ušla u Besarabiju i Severnu Bukovinu. Rumuni nisu pružili otpor.

Staljin: „Nemačka ne želi da proguta evropske države“

Dobri odnosi i prijateljska saradnja se nastavljala. U leto 1940. godine britanski ambasador u Moskvi, Krips pokušao je da Staljina odvrati od daljeg savezništva sa Nemačkom. Podneo je jedan ed memoar u kojem je zamolio da se sovjetska vlada izjasni o ovim pitanjima:

1. Britanska vlada je uverena da Nemačka teži prevlasti u Evropi i hoće da proguta sve evropske države. To je opasnost kako za Sovjetski savez tako i za Englesku. Zbog toga bi obe države trebalo da se sporazumeju o zajedničkoj liniji samoodbrane od Nemačke, a u cilju obnove evropske ravnoteže.

2. Nezavisno od ovoga, Engleska želi da trguje sa SSSR-om, pod uslovom da se engleska izvezena roba ne prodaje Nemačkoj.

Molotov je o ovom zahtevu britanskog ambasadora, u skladu sa savezničkim obavezama, obavestio nemačkog ambasadora u Moskvi fon Šulenburga. A ovaj je u depeši svom ministru Ribentropu sa zadovoljstvom saopštio ono što mu je Molotov preneo:

1. Sovjetska vlada pokazuje najveći interes za sadašnje događaje u Evropi, ali ne vidi nikakvu opasnost od prevlasti bilo koje zemlje u Evropi, a još manje da će Nemačka progutati evropska područja. Staljin prati nemačku spoljnu politiku i dobro poznaje nekoliko rukovodećih nemačkih državnika. Kod njih on nije primetio nikakvo nastojanje da progutaju evropske države. Staljin nije mišljenja da nemački vojni uspesi ugrožavaju Sovjetski savez i njegove prijateljske odnose sa Nemačkom. Ovi odnosi ne počivaju na prolaznim momentima nego na fundamentalnim državnim interesima obeju zemalja. (istakao- Z.M). Dosadašnja tzv. „evropska ravnoteža“ tištala je ne samo Nemačku nego i Sovjetski savez. Zbog toga će Sovjetski savez poduzeti sve mere da više ne bude uspostavljena stara evropska ravnoteža.

2. Sovjetski savez nema ništa protiv trgovine sa Engleskom, ali osporava Engleskoj i svakoj drugoj državi pravo da se meša u nemačko-sovjetske privredne odnose. Sovjetski savez će isporučiti Nemačkoj prema ugovoru jedan deo u inostranstvu kupljenih obojenih metala, jer oni trebaju Nemačkoj za izradu vojnih postrojenja koja isporučuje Sovjetskom savezu. Ako Engleska ne priznaje ovaj uslov, onda je isključena trgovina između Engleske i Sovjetskog saveza. (Depeša nemačkog ambasadora Ministarstvu spoljnih poslova Rajha br. 1363/40 od 13. jula 1940. )

A kakva je bila nemačko-ruska privredna saradnja 1939-1941?

Iako je Nemačka u toku Sovjetsko-finskog rata videla poprilične vojničke slabosti SSSR-a, ne bi se nikako moglo tvrditi da je već tada odlučila da u dogledno vreme napadne SSSR. Naprotiv, prema dokumentima nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, vidljivo je da se saradnja sa SSSR-om ne samo nastavljala nego i produbljivala.

O tome svedoči i nemačko-sovjetski privredni sporazum koji je zaključen 11. februara 1940. godine u jeku Finsko-sovjetskog rata. Uz kreditni ugovor od 19. avgusta 1939. vrednog oko 200 miliona rajhsmaraka (RM) , ovaj ugovor je bio „težak“ čak 500 miliona RM. Kada se tome doda još 50 miliona RM predviđene robne razmene u okviru Češkog protektorata, kao i i pomenuti kreditni ugovor, trgovinska razmena Trećeg Rajha i Sovjetskog saveza iznosila je oko 750 miliona rajhsmaraka. Za Nemačku koja je formalno bila u ratnom stanju sa Zapadom (suštinski to je bio period „ni rata ni mira“), i koja se tek spremala da tog proleća 1940, vojno pokori Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Norvešku, Dansku i Francusku, sirovine iz SSSR-a poput nafte i gvozdene rude, ali i žita, drveta, mangana i nikla, bile su više nego dragocene.

Zahvaljujući beleškama nemačkih diplomata iz ministarstva spoljnih poslova, o ovom velikom privrednom ugovoru dveju zemalja istoriografija ima dosta podataka. Tako iz beleške ekonomskog savetnika u Ministarstvu inostranih poslova Trećeg Rajha dr Šnurea, sagledavamo obaveze dveju strana.

Sovjetske isporuke u prvih 12 meseci (od 11. februara 1940. do 11. februara 1941) odnosile su se na sirovine u sledećim količinama: 1.000.000 tona žita i mahunarki u vrednosti od 120 miliona RM, 900.000 tona nafte u vrednosti od 115 miliona RM, 100.000 tona pamuka u vrednosti od 90 miliona RM, 500.000 tona fosfata, 100.000 tona rude hroma, 500.000 tona rude gvožđa, 300.000 tona gvozdenih otpadaka i sirovog gvožđa (za dalju preradu) i 2.400 kg platine.

Nemačke isporuke obuhvatale su industrijske proizvode, tehnološke postupke i uređaje i ratni materijal, s tim da se sovjetske isporuke u prvih 12 meseci moraju kompenzovati nemačkim isporukama za najviše 15 meseci tj. do 11. maja 1941. godine.

Na kraju beleške dr Šnure zaključuje: „Uprkos svim teškoćama tokom dugih pregovora, stalno je dolazila do izražaja velika volja sovjetske vlade da pomogne Nemačkoj i da privredno učvrsti političko sporazumevanje.“ (Beleška Ministarstva spoljnih poslova Rajha od 26. februara 1941. o Nemačko-sovjetskom privrednom sporazumu potpisanom 11. februara 1940. godine, br. W 1027/39, Državna tajna.)

Prve pukotine među partnerima

Prve pukotine u sovjetsko-nemačkom političkom i vojnom partnerstvu nastale su nakon što je početkom septembra 1940. godine došlo do formiranja saveza između Nemačke, Italije i Japana, poznatog kao Trojni pakt. Iako je Ribentrop u pismu Staljinu od 13. oktobra iste godine ovog uveravao da taj savez nikako nije uperen protiv interesa SSSR-a, Moskva je bila prilično skeptična. Tim pre što je Nemačka pojačala vojne efektive u Rumuniji, zemlji koja je sused SSSR-u i koju je, uz Bugarsku Staljin smatrao kao ključnu za bezbednost i interese SSSR-a naročito u pogledu plovidbe Dunavom, crnomorskim moreuzom i ruskim izlazom na Dardanele. Ribentrop je u pismu jaču vojnu angažovanost Rajha u Rumuniji i Bugarskoj pravdao opasnošću od Britanije koja bi mogla da balkanske narode „svojom perfidnom politikom“ uvuče u nepotrebni rat“.

Ribentrop dalje obećava Staljinu da će se zajedno kod italijanske vlade on lično zauzeti da „ovaj sovjetski interes na Crnom moru i moreuzima Bosfor i Dardaneli bude realizovan, a da ne zadire u italijanske interese ovladavanja Sredozemljem, sa kojim interesima se svojevremeno saglasila i sovjetska vlada.“ A zatim sledi ključna rečenica u celom pismu:

„Ponavljajuči ukratko hteo bih da kažem da je i prema Firerovom mišljenju očito istorijski zadatak četiri sile Sovjetskog saveza, Italije, Japana i Nemačke da urede svoju politiku na dugi rok i razgraničenjem svojih interesa po vekovnom merilu usmere budući razvoj svojih naroda pravilnim putem.“

Ova rečenica, iskazana diplomatskom formulacijom, bila je nedvosmislen poziv SSSR-u da se priključi trima silama i da pakt umesto Trojni postane Četvorni. I zaista, kada je 12-14. novembra 1940. Molotov posetio Berlin, Ribentrop je zvanično u ime nemačke vlade i samog Hitlera ponudio da SSSR uđe u Trojni pakt „kako bi se realizovala koalicija zemalja koje se bore za novi evropski i svetski poredak, a protiv zapadnih demokratija pre svih Britanije i SAD.“ (Beleška o završnom razgovoru između ministra spoljnih poslova Rajha fon Ribentropa i predsednika Saveta narodnih komesara i narodnog komesara spoljnih poslova SSSR-a, gospodina Molotova, br. RM 42/40, 13. novembar 1940. Trajanje razgovora: 21.45 do 24.00. )

Staljinov odgovor je bio sledeći: „Sovjetska vlada je spremna da prihvati nacrt Četvornog pakta koji je ministar spoljnih poslova Rajha izložio za vreme razgovora sa narodnim komesarom Molotovom, dana 13. novembra 1940. godine u Berlinu, ali pod sledećim uslovima:

1. Ako se nemačke trupe budu odmah povukle iz Finske, koja po ugovoru iz godine 1939. spada u uticajnu sferu Sovjetskog saveza.

2. Ako u toku idućih nekoliko meseci sigurnost Sovjetskog saveza u crnomorskim moreuzima bude osigurana zaključenjem pakta o uzajamnoj pomoći između Sovjetskog saveza i Bugarske, koja se u geografskom pogledu nalazi unutar zone sigurnosti crnomorskih granica Sovjetskog saveza, kao i uspostavljanjem jedne baze za kopnene i pomorske snage SSSR-a na dometu Bosfora i Dardanela i to putem dugoročnog ugovora o najmu.

3. Ako oblast južno od Batuma i Bakua u pravcu Persijskog zaliva bude priznata kao centar aspiracija Sovjetskog saveza.

4. Ako se Japan bude odrekao svojih prava na koncesije uglja i nafte u Severnom Sahalinu.“

Nemačka je ove zahteve odbacila. Preveliki Staljinovi apetiti (naročito baza na Dardanelima) nisu odgovarali Hitleru.

Hitler je nakon prijema odgovora iz Moskve definitivno prelomio i odustao od ideje da SSSR privoli na dalju političku i vojnu saradnju. Stoga je 18. decembra 1940. godine izdao tajno uputstvo Vermahtu da „nemačke oružane snage moraju biti spremne da još pre završetka rata sa Engleskom poraze Sovjetsku Rusiju u brzom ratnom pohodu.“ (Uputstvo br. 21. Plan Barbarosa, br. 33.408/40, Vojna tajna, Firerov glavni stan, Berlin 18.12.1940. )

Da Staljin nije 22 puna meseca čuvao Hitleru leđa na Istoku, pitanje je da li bi on mogao da za samo tri meseca od aprila do juna 1940, pokori pola Evrope uključujući i jednu Francusku. Sve to vreme jedina evropska zemlja koja je pružala otpor Hitleru bila je Britanija uprkos velikim razaranjima koja je trpela usled besomučnog nacističkog bombardovanja njenih gradova. Čerčil koji je zamenio kolebljivog Čemberlena, prkosno je odbio sve Hitlerove ponude za mir. Tek kad je Hitler napao SSSR, a decembra 1941. SAD ušle u rat, Britanija više nije bila sama. Sve tri velike sile su potom zajednički porazile nacifašizam. I to je jedina istina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.