Draža nije bio prvi gerilac Evrope

Zaboravio je da Draža nije prvi gerilac Evrope – to je poljski major Henrik Hubal, koji je 1939. godine odbio da pred nemačkom silom položi oružje, već je sa grupom saboraca otpočeo oružanu borbu i Nemcima nanosio teške udare, sve do svoje herojske pogibije, što vojne enciklopedije potvrđuju.

Kralj Petar je 1944. naložio ministru vojnom da se Draža stavi pod Titovu komandu i da sa svojim snagama učestvuje u oslobađanju zemlje. Takođe je poručio da se sa zločinima mora prestati. Umesto toga, Draža je prekršio zakletvu datu kralju i sa oko 10.000 mobilisanih srpskih mladića prešao u Bosnu – u pogibiju – da nastavi borbu protiv partizana, iako je bilo jasno da se bliži kraj rata i ko su pobednici. Odbivši naredbu kralja, Draža postaje odmetnik. To se u svakoj državi kažnjava – jedino je kod nas čin herojstva.

Kako su Dražini četnici „branili“ srpski narod, videlo se na Kozari. Prema britanskoj istoričarki Milici Spužić (naše gore list), čija je familija stradala na Kozari – ako ni zbog čega drugog – Dražu ne treba rehabilitovati zbog Kozare. A gde su bile Dražine vojvode Uroš Drenović, Ratko Radić i Marčetić? Učestvovali su u opkoljavanju naroda, dok je 3.000 partizana poginulo braneći nesrećne Kozarčane.

Činjenica je da je Draža do 1943. bio favorit saveznika. Osim materijalne pomoći, potpomognut je i snažnom ratnom propagandom BBC-ja i prisutnom jugoslovenskom vladom u izbeglištvu, koja je veličala Dražine vojne uspehe – naročito predsednik Slobodan Jovanović – zbog čega je partizanska borba bila zanemarena. Tek dolaskom britanske vojne misije 1943. godine otkriva se istina o tome ko se na jugoslovenskom ratištu bori protiv Nemaca.

Što se tiče mnogo hvaljenih savezničkih odlikovanja, poznato je da je SAD u vreme Hladnog rata zahvatila antikomunistička histerija, te su ordenje velikodušno delili čak i onima koji to ničim nisu zaslužili. Naprotiv, zloglasna Makartijeva Komisija za antiameričku delatnost (čitaj: moderna inkvizicija) mnoge je ostavila bez hleba, a neke naterala na samoubistvo. Na poziv Komisije morali su da se odazovu svi koji su bili osumnjičeni kao komunistički simpatizeri. Među njima su bila i mnoga poznata imena iz sveta kulture, umetnosti i Holivuda.

Poznat je slučaj velikog komičara Čarlija Čaplina, kome je oduzeto američko državljanstvo jer je tokom rata javno slavio pobede Crvene armije, čak i Tita, pa je morao da se nastani u Švajcarskoj jer mu je zabranjen povratak u Ameriku. U to vreme Amerika je primala i prebegle naciste, čak ih zapošljavala u obaveštajnim službama i agencijama, i emigrante iz Istočne Evrope – među njima četnike i ustaše. Tako su ustaše postale saveznici Sjedinjenih Država, a četnici koji su se devedesetih hvalili po Beogradu da su organizovali neuspešan atentat na Tita (Kavaja i kompanija), u vreme predsednika Kartera zaradili su višegodišnje robije.

Svojevremeno su na jedan tekst o Draži, objavljen u „Politici“, reagovala i deca dijaspore, tvrdeći da su im roditelji pričali da su za Dražin orden morali da daju novac za lobiranje u Kongresu. Tek prispelim izbeglicama bez novca ovo je teško palo, jer im je zaprećeno da se o tome ne govori, kao i da će u protivnom biti proterani. Slično je pisao i Miloš, čitalac „Politike“ iz Londona, čiji je otac bio četnik, navodeći da je i njegov otac, kao i drugi, platio Dražin orden.

Netačno je da je Draža de Golov kolega, jer Draža nije studirao na Sen-Siru, elitnoj francuskoj vojnoj akademiji, a nema ni dokaza da su se sreli. Pre će biti da je de Gol o Draži slušao besomučnu BBC ratnu propagandu i Slobodana Jovanovića, predsednika izbegličke vlade u Londonu, koji je veličao njegove imaginarne vojne uspehe. Ponosnom de Golu izbeglištvo je teško palo – naročito gledajući kako se u Britaniji gomilaju američke trupe i oružje, prave planovi za oslobađanje Francuske – a njegova zemlja, kao i Nedićeva Srbija, prihvata nemačku okupaciju gotovo bez borbe, osim pokreta otpora u kome preovlađuju komunisti.

De Gol je u izbeglištvu podelio više medalja Pokreta otpora, među njima i Draži, iako u to vreme nije imao ingerencije predsednika države, da bi ih posle rata kao predsednik republike verifikovao. Isti ti saveznici i kralj Petar, međutim, pustili su „prvog gerilca“ niz vodu, čiji su gresi veći od greha Vilijama DŽojsa, zvanog Lord HO-HO, koga su Britanci obesili. Na to se Pekić u svojoj knjizi „Sentimentalna istorija britanskog carstva“ iščuđavao, jer pomenuti nije radio „sem što je svoje sunarodnike preko radija pozivao da se ne bore protiv Nemaca“. Britanci to zovu – izdaja.

Rehabilitacijom četništva devedesetih godina i njihove ideologije kame, moralni ugled Srbije pao je u sunovrat.

Autorka je penzionerka iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.