Foto: FoNet/Dušan Gajić9. maj, petak
Neobično. U sred mog nezadovoljstva tekstom o Titu u vikend izdanju Danasa od 3-4 maja, dolazi predlog da pišem ovaj dnevnik. Moglo bi se reći da je ono prvo bilo povodom Titove smrti, a ovo sada povodom Titove pobede. No, o tome možda više u redovima koji slede.
Činjenica da ovaj dnevnik počinje na 80. godišnjicu dana pobede u Drugom svetskom ratu, utiče na to da će ovaj dan po svojem sadržaju, biti sigurno najpuniji, i da će tako zauzeti i najviše prostora.
Na svojoj redovnoj jutarnjoj ruti do kejova na Savi i Dunavu gde trčim, zadnjih dana nailazim na obimne radove u Karađorđevoj ulici, koja je jutros i dodatno poplavljena bilo zbog kiše, a možda je pukla i neka cev u nekadašnjoj Zagrebačkoj ulici, a sada Koče Popovića, koji se sigurno u grobu prevrće, zbog te promene imena, a i inače.
Uzanim koridorom, ostavljenim za pešake, ponovo prolazim pored zgrade, zadužbine Luke Ćelovića -Trebinjca, u kojoj sam radio 14 godina. Na povratku, nailazim na nekakvu čudnu gužvu pred glavnim ulazom u nedavno obnovljeni hotel Bristol.
Na ulazu portir sa visokim crnim cilindrom u odgovarajućoj garderobi, i ispred hotela dva najmodernija crna mercedes kombija i veliki broj drugih crnih limuzina, sa diplomatskim i domaćim tablicama. U prolazu čujem nečiji glas, jel’ to Kvinta zauzela parking?
Ne bi to ni bilo vredno pomena, da se ne odvija bukvalno u neposrednom dodiru sa velikim aktivnim gradilištem, sa buldožerima u njemu, itd. Dalje, usput, vidim kako se, sa velikih gomila, utovaruju u kamion isečene, iskrivljene i korodirale šine, po kojima su još nedavno, prevoženi putnici.
Kupujem novine, i odmah čitam veliki tekst prof. Duška Radosavljevića povodom dana pobede. Odličan tekst i pišem Dušku poruku da mu čestitam praznik i tekst. Zvali su me iz ZLF da im se kao Savez antifašista Srbije (SAFS) pridružimo u obeležavanju dana pobede. Odgovorio sam da ću to preneti, ali da treba da se dogovaramo ranije, i da SAFS danas polaže venac na grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu zajedno sa Feminističkom antifašističkom mrežom.
U 12h sam sa drugaricama i drugovima iz SAFS i FAM-e, pred grobnicom narodnih heroja, ali dok se još prikupljamo, na stepenište seda velika grupa turista i naš im vodič vrlo korektno objašnjava ko je tu sahranjen, a i ko smo to mi, što se upravo spremamo da položimo venac.
Tu su i turisti iz Nemačke, sa pomalo kiselim osmehom, i ja im kažem da su dobrodošli i da je ovo neko drugo vreme. Posle polaganja venca, naša se grupa povlači na terasu iznad grobnice, na čašicu razgovora na tekuće, pre svega, antifašističke teme. U 13h na drugom programu radio Beograda, u programu Svetlane Jajić, Stepenik, ide dan ranije snimljen intervju sa mnom na temu fašizam i antifašizam 80 godina od dana pobede.
Sa drugaricom iz FAM-e, doznajem da tokom ove nedelje stiže grupa levičara iz Belgije koja hoće odgovarajuće kontakte, pa dajem kontakt u Solidarnosti, čiji sam član, druga odgovornog za međunarodne odnose. Vraćamo se u grad kroz vrevu u Knez Mihailovoj, i kroz saobraćajni haos u gradu, povodom naše verzije gvozdenog puka, i uspevam da na vreme stignem u Muzej Jugoslavije u 14h. Na jako lepom i prijatnom, otvorenom prostoru upriličen je događaj povodom dana pobede, a u 16h je bila predviđena i projekcija filma „Šume šume“, autorke Renate Poljak iz Zagreba, koja je bila gost i o svom filmu govorila.
Druga dva gosta su bili Vojislav Martinov, istoričar iz Muzeja Vojvodine, i Vladimir Bjeličić, istroričar umetnosti iz Beograda. Moderatorka je bila Ana Panić, kustoskinja muzeja Jugoslavije. Sve troje gostiju su povodom antifažizma govorili o svojim novim, i za mene, uglavnom sasvim novim, pristupima, saznanjima i radovima. Zajednički okvir svima bile su šume, i to na način koji do sada nije bio tako uočljiv.
Martinov je govorio o knjizi „Stazama oslobođenja“, koju su on i Holger Raschke uradili zajedno. To je vodič kroz fascinantno nasleđe Fruške Gore, malo poznato antifašističko nasleđe, koje se sada približava mladima i drugim zainteresovanima, preko pešačkih i biciklističkih tura. Tu je i mapa, mnogih značajnih mesta iz partizanskog otpora fašizmu. Jedan od komentara moderatorke je bio kako ovaj rad opovrgava tezu da nije bilo partizana u Srbiji, a ja sam pre pomislio da nije bilo četnika u Vojvodini, dok je u Srbiji do pada Užičke republike, itekako bilo partizana, koji su posle prešli u Bosnu kao delovi novoosnovanih proleterskih brigada.
Vladimir Bjeličić je postao fasciniran šumama na Kozari, i unutar šuma uopšte, počeo da nazire i naslućuje neke emotivne odnose o kojima se odavno ništa nije govorilo. Renata Poljak, rediteljka i gošća iz Zagreba govorila je o svom filmu, koji sam kasnije odgledao. Odličan je i jako ga preporučujem. Filmom sam bio jako potresen.
Četiri ženska lika pričaju svoje priče iz vremena partizanki, i te se priče kroz film prepliću. U filmu postoji autentični snimljeni materijal iz Drugog svetskog rata, do sada neviđen. Mogu samo još da kažem da je glavna ličnost filma Hilda, žena od 107 godina, koja je sjajna. Naravno, posle svih ovih događaja i utisaka, vratio sam se na svakodnevni domaći teren, odgledao dnevnike, okupljanje u Loznici, trčanje do Brisela, i paradiranje u Moskvi i parodiranje u Beogradu. O tome više sutra.
10. maj, subota
Posle mnogo događanja juče i, tim povodom, mnogo moga pisanja, danas će biti sasvim malo. Elem, vikend izdanje Danasa. Na aktuelne teme fašizma i antifašizma, tekstovi Srđana Miloševića i Zlatoja Martinova, predsednika Saveza antifašista Srbije. Pročitao, i sa svime se slažem. Takođe, se posebno slažem sa izjavom Boška Jakšića, da je Vučiću mesto u Moskvi, ali da Srbiji nije. Povodom dana pobede još i ovaj detalj.
Naime, nema više nikoga kome bi taj detalj nešto značio, a rat je na ovim prostorima trajao do 15. maja, i to se u Jugoslaviji uvek isticalo. U Savezu antifašista Srbije smo imali prilike da se družimo i sa drugom Žikom Stojšićem, general-potpukovnikom iz Manđelosa, partizanskog mesta u Sremu. On nam je pričao o tim zadnjim danima rata na granici prema Austriji, i o hvatanju generala Lera, i svim drugim događajima tih dana.
Prebacujući se ponovo na sadašnjost, gledam šta me sve čeka narednih dana, i za šta moram da se spremam odmah, a šta može da čeka. Konferencija o fašizmu i antifašizmu je pomerena za jesen, to može da čeka. Razgovor u vezi sa biografijom Latinke Perović će biti ovih dana, i moram još nešto da pročitam, tim povodom. Kod Žena u crnom će biti važan razgovor o jednoj knjizi, povodom rata na Bliskom istoku, a tih dana je nova tribina Cejusa, i plenum u Solidarnosti. U međuvremenu treba da poplaćam komunalije, i da ne zaboravim porez na imovinu…
11. maj, nedelja
Idući jutros na trčanje, idem ulicom Gavrila Principa i Karađorđevom. U Karađorđevoj, kojom prolazim decenijama, u životu nisam čuo takvu tišinu. Gradilište miruje, gomile starih šina čekaju utovar, a isto čekaju i gomile debelog izlomljenog betona. Nigde žive duše u 08:00. Od danas će mi ponovo dominirati naša svakodnevnica.
Studenti pumpaju i dinstaju iz sve snage, na sve strane. Politička artikulacija studentskog pokreta uz učešće i velikog broja srednjoškolaca, ulazi u složeniju fazu. Čućemo večeras u Utisku nedelje, šta će nam oni o tome reći. Sve u vezi mogućih, i izbora koji nisu mogući, je u igri. Treba da nas bude 2.000.000 miliona dobro organizovanih i posvećenih, i to je taj izazov pred kojim se nalazimo…
12. maj, ponedeljak
Danas sam najzad poplaćao račune i porez, ponosno, sve preko bankarske aplikacije. Jesu penzije porasle, ali je i sve ostalo skočilo, tako da je to mrtva trka, za sada. Sinoć sam gledao i slušao naše pametne studente i studentkinju. Sada je konačno jasno da će njihovi zahtevi jedino biti ispunjeni pobedom na izborima, i to je sada jedini cilj koji zahteva veliki rad, a ne rat, kao što neki rekoše.
Večeras su studenti i studentkinje stigli u Brisel, a ne u Moskvu, i to bi trebalo posebno isticati u danima pred nama. Dobijam informaciju da se u sredu odvija diskusija ne temu ubrzanja militarizacije Evrope, u isto vreme kada i diskusija o ratu na Bliskom Istoku, na drugom mestu. Između te dve ratne teme, jednu ću morati da izaberem.
Čitam tekstove povodom planiranog razgovora na temu ranije pominjane biografije. Tokom dana sam dobio link za emisiju Stepenik, drugog programa Radio Beograda, u kojoj sam na dan pobede bio gost, pa sada mogu na miru da čujem kako to izgleda. Imali smo danas i jedan lep porodični rođendanski skup.
13. maj, utorak
Nekada bi danas bio dan MUP-a, ili UDBE, kako se govorilo. Ja sam preslušao Stepenik, Svetlane Jajić, čiji sam bio gost, i vrlo sam zadovoljan kako je ona taj naš razgovor predstavila javnosti. Što se antifašizma još tiče, odlični su tekstovi u Danasu Nikole Krstića „Deveti maj – dan poraženih“, i na Al Džaziri, Tomislava Markovića :“ Kako su partizani postali nepoznati heroji“. Što se tiče izbora koje studenti traže od nadležne institucije, preporučujem tekst Srećka Mihailoviće u Danasu, pod naslovom:“Da se opozicija ugleda na studente“. Morao sam da idem i kod majstora za klimu u kolima.
Popodne sam imao interesantan razgovor sa grupom levičara i levičarki iz Belgije i Slovenije. Na razgovor me je pozvala Biljana iz FAM-e, a sagovornici Lisijen, Sara, Jernej, Denis i Elena, su želeli da čuju više o studentskom pokretu, i to, baš u danu kada su naši studenti u Brislu. O stanju levice u Srbiji sam mogao da kažem više, posebno o Solidarnosti kojoj pripadam.
O studentskom pokretu sam rekao da sam autsajder, da se i ja informišem samo preko medija kojima verujem, i da je dosta teško saznati šta se dešava na studentskim plenumima, a za koje su oni iskazali poseban interes. Taj se interes pre svega ticao načina donošenja odluka kao oblika direktne demokratije.
14. maj, sreda
Dobro jutarnje trčanje. U Karađorđevoj veoma obimni radovi, i pitanje je koliko će trajati. Danas sam prvi put išao autobusom od Ledina do Zelenog venca, i dobra je to linija. Pod žestokim sam utiskom na sve ono što se događa u Novom Sadu. Stanje šestoro uhapšenih postaje kritično, i ta se kritičnost širi i prenosi na ceo studentski pokret i društvo u celini. Ti ljudi stvarno postaju taoci preko kojih režim povećava svoj pritisak u cilju slamanja studentske i šire društvene pobune.
Taj pritisak, takođe ima za cilj i kupovinu vremena, kako bi se eventualni izbori raspisali onda kada to režimu bude više odgovaralo. Taj je pritisak vlasti sinhronizovan sa nizom drugih simultanih pritisaka, pre svega na akademsku zajednicu. Kako će se na ove pritiske reflektovati poseta studenata Briselu i poseta visokog gosta iz EU Beogradu, ostaje da se vidi u narednim danima.
15. maj, četvrtak
Kada i poslednji od nas, koji pamte Jugoslaviju, budu mirisali ljubičice odozdo, 15. maja se više niko neće sećati na način na koji ga se mi, Jugosloveni, sećamo. Drugi svetski rat se u Jugoslaviji završio sedam dana kasnije.
To je bilo onda kada su ustaše i četnici, zajedno bežali sa ostalim saradnicima okupatora da se predaju saveznicima. Jurila ih je Treća armija narodno oslobodilačke vojske na čelu sa komandantom Kostom Nađom, narodnim herojem i španskim borcem. Kada se u Evropi uveliko slavio kraj rata, na granici prema Austriji još nekoliko dana su se vodile krvave borbe.
Domaći kvislinzi su pružali svoj poslednji očajnički otpor, i mnogi su tu stradali. To stradanje je danas postalo predmet revizije istorije, i teško je zamisliti šta će se o tim događajima, za dnevno političke potrebe, još izmišljati. Ovaj je dnevnik započet na Dan pobede, i na Dan pobede se završava, ali uz nužnu konstataciju, i to ne samo za domaću upotrebu, da je tada fašizam pobeđen samo vojnički! Ispod mog prozora prolazi kolona studenata uzvikujući „Hoćemo pravdu“ i „Pumpaj“…
Autor je funkcioner Saveza antifašista Srbije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
