Kako se Ana Brnabić transformisala u Vučića

Da li je ta sličnost rezultat inicijalne privlačnosti prema sličnima ili procesa u kojem se slabiji saobražava jačem? Ova pitanja možemo sagledati iz psihološke i neuropsihološke perspektive, a na njih me je podstakao slučaj transformacije Ane Brnabić pod uticajem Aleksandra Vučića, kao i ponašanje studenta 2.0, Miloša Pavlovića, iz kratkih, ali ilustrativnih snimaka koje sam imala priliku da vidim. Za razliku od Pavlovića, koji još uvek gradi svoj identitet, pa nije još imao mogućnosti da „zabrazdi“, Brnabić je u javnim nastupima prešla iz faze portparola i trbuhozborca u fazu Vučićevog klo(v)na. Kao da se nije samo poistovetila sa njim, već je svoj identitet utopila u njegov.

Da se vratim na izreke i pokušam da ih „psihologizujem“. LJudi imaju tendenciju da se druže sa onima koji su im slični – bilo po vrednostima, interesovanjima ili načinu komunikacije. Ovaj „efekat sličnosti“ olakšava razmenu informacija i smanjuje kognitivno opterećenje u komunikaciji. Ali šta se dešava kada osoba koja zauzima podređenu poziciju oseća potrebu da se identifikuje sa moćnijom figurom? U psihološkoj literaturi postoji koncept „socijalne mimikrije“, koji označava nesvesno preuzimanje govornih obrazaca, gestova ili držanja tela drugih ljudi.

Istraživanja pokazuju da oni koji žele da se dopadnu drugima ili izgrade savez sa moćnijima često nesvesno oponašaju te figure – ne samo u ponašanju, već i u izrazu lica, govoru i intonaciji. Fenomen preuzimanja tuđih obrazaca ponašanja nije rezervisan samo za pojedince u direktnom kontaktu sa moćnima. On se može manifestovati i kroz identifikaciju sa javnim ličnostima, ideologijama ili simbolima moći. U takvim situacijama, dolazi do oblikovanja ličnosti prema obrascima koji se doživljavaju kao poželjni ili moćni („efekat kameleona“).

Na neurološkom nivou, takvo usklađivanje se može objasniti aktivacijom neuronskih ogledala – specifičnih neuronskih mreža koje se aktiviraju kada posmatramo ponašanje drugih, kao da ga i sami izvodimo ili bismo ga mogli izvesti. Neuroplastičnost takođe igra ključnu ulogu. Ako se određeni obrazac ponašanja dovoljno dugo ponavlja, mozak ga internalizuje, pretvarajući ga u svoj dominantni stil. Ovo može objasniti zašto Brnabić sada deluje kao „kopija“ Vučića – usvojila je, nepogrešivo, njegovu retoriku, stav i način govora, kao „normalne“ modele moći.

Dobro se sećam njenih početaka, kada se tek pojavila na političkoj sceni. Delovala je nekako začuđeno što se tu našla – radosna, zbunjena i pomalo nesigurna, što ju je činilo i simpatičnom. Kako je vreme prolazilo i kako se sve više vezivala za Vučića, njen izraz lica, retorika i gestikulacija postajali su sve sličniji njegovima. Preuzela je njegove karakteristične intonacije, naglašavanje određenih reči, usporavanje tempa, dramske pauze i, očekivano, njegov agresivni, uvredljivi verbalni sadržaj.

NJen govor tela – držanje, stav, gestikulacija – od neutralnijeg i opuštenijeg prešao je u energičan, oštar, nadmen i nabusit. Učestala su i, nalik njemu, njena obraćanja povodom svega i svačega. Ta transformacija kulminirala je u ovih šest kriznih meseci, kada je postala Vučićev alter ego. A njega je ionako već previše – zaista nam ne treba dvoje!

Sličan fenomen možemo uočiti i kod studenta 2.0, Miloša Pavlovića. On se kreće kao Vučić, zauzima isto karakteristično držanje. U prostoru se postavlja kao mali vođa – ispred drugih, koje predvodi, koordinira i usmerava. Kada uđe u tu ulogu, u koju se očigledno uživeo, podiže glavu, oči mu se cakle, zadržava pogled negde u daljini, kao da gleda u sopstvenu zamišljenu budućnost velikog vođe kojem se kliču i klanjaju.

Bilo da se radi o svesnoj strategiji za sticanje moći ili nesvesnoj internalizaciji identiteta dominantne figure, prisutna je dinamika preuzimanja obrasca ponašanja koji se percipira kao simbol moći. U slučaju Ane Brnabić, transformacija njenog ponašanja i komunikacijskog stila deluje kao kombinacija svesne strategije opstanka i nesvesne internalizacije Vučićevog lika i dela. Od nekada zbunjene i pomalo stidljive osobe, pretvorila se u glasnu i agresivnu. NJen govor tela, gestikulacija, intonacija – sve to sada podseća na Vučićev nastup. Umesto da gradi sopstveni stil liderstva ona je postala eho moćnijeg. Da li je uopšte mogla drugačije?

Što se tiče Miloša Pavlovića, on je prerano (s)krenuo na taj put. Samo će vreme pokazati da li će ga neizbežni sled događaja (realnost koja se približava) otrezniti ili gurnuti dalje i dublje u stranputicu i opasne iluzije. Konačno, postavlja se pitanje: koliko je Aleksandar Vučić autentičan? Ili je, pak, preuzeo identitet svog mentora, Vojislava Šešelja? Da li je njegov dominantni stil i nastup zaista izraz njegovog autentičnog identiteta ili model koji je usvojio kao mladi politički sledbenik Šešelja?

Gubitak, odnosno predaja ili prodaja sopstvenog identiteta moćnijima, događa se uglavnom postepeno, sve do nestajanja autentičnih osobenosti. Pitanje je koliko dugo možemo ostati verni sebi dok se ogledamo u moćnijima. I kada to ogledanje preraste u kopiranje, šta ostaje od nas? Ko smo onda kada se više ne prepoznajemo u sopstvenom odrazu?

Šta god mislili o težini toga „biti svoj“, mučno je i porazno biti tuđ – otuđen od sebe.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.