Ko je tu lopov?

On je smatrao da svako, pa tako i vladar ima jednu količinu moći, a cilj jeste da se ta moć još uveća. Pri tome vladar mora biti izvan običajnih etičkih kočnica, što znači da hrišćanski moral i politika nemaju i ne mogu imati nikakvih dodirnih tačaka.

Sve što uvećava moć i vlast ispravno je primenjivati. Autori su ga različito komentarisali.

Majkl Valzer u knjizi Moral i prljave ruke postavlja pitanje da li je moguće nemoralnim sredstvima ostvariti moralne ciljeve.

On opravdava političara koji greši da bi učinio dobro, koji pribegava nasilju da bi sprečio veće nasilje. Denis Tompson smatra da u demokratskoj zemlji građani treba da traže od vladara odgovornost ako su njegovi postupci neopravdani, a „ruke prljave“.

Alber Kami u „Pobunjenom čoveku“ kaže da su pedesetih godina prošlog veka francuski intelektualci, kao pravi boljševici, raspravljali o tome da li su sva sredstva dozvoljena za ostvarivanje velikih ciljeva pa makar put do njih bio popločan žrtvama i krvlju. Kami poručuje da se do carstva slobode ne može doći nasiljem i mržnjom.

Samo onaj koji se kao Prometej bori može današnjem čoveku da vrati izgubljeni humani lik (Kami, Pobunjeni čovek). Njima pridodajemo misao još jednog velikana Alberta Ajnštajna koji kaže „Nijedan cilj nije toliko uzvišen da bi opravdao nečasna sredstva.

Na kraju, da se ovde pozovemo i na mudroga Marka Miljanova. U Primjerima čojstva i junaštva ima jedna pričica u kojoj naoružani megdandžija neće borbu sa protivnikom koji je bez oružja jer to nije časno. To je viteški moral, čojstvo. Pitanje koje se postavlja: da li na našoj politilkoj sceni vlada viteštvo, ima li na njoj čojstva?

Normalno bi bilo da vladajuća stranka gaji viteški duh, da se zalaže za viteško političko nadmetanje, jer je i najodgovornija za društvenu klimu. Da li, kod nas, postoje uslovi za ravnopravnu političku borbu? Ne, ne i po sto puta ne. A za to NE odgovornost snosi Srpska napredna stranka.

Makijavelijeve reči da „cilj određuje sredstvo“ ona doslovno primenjuje. A najprikladnije sredstvo je novac, jer ko ga ima i njime slobodno raspolaže, uvek, na kraju, bude u pravu. Primera je beskrajno mnogo. Aktuelna vlast, da bi pobedila na izborima, na primer u Kosjeriću, nemilice je arčila novac poreskih obveznika da bi se dodvorila biračima: asfaltirala je lokalne puteve, siromašnim građanima delila pakete, obećavala po tri hiljade dinara u gotovini.

Naravno, izborna utakmica tada nije ravnopravna, jer opozicija nema čime i ne može da potplaćuje. Skupovi, koje u ovakvoj društvenoj turbulenciji, organizuje Srpska napredna stranka imaju debelu finansijsku podlogu i ovaj narod skupo koštaju. I tu se čovekom manipuliše, obećava mu se „svetla budućnost“, vladavina SNS-a je „Periklovo doba“, najbolji smo, gotovo nedostižni u regionu.

Za vas je najbolje da glasate za nas. Politički protivnici su lopovi, lažovi, pljačkaši. A mnogi mnogi iz vrhova SNS-a za kratko vreme postali enormno bogati. Ko je tu lopov?

A Kami poručuje da se do carstva slobode ne može doći nasiljem i mržnjom. Vlast SNS-a jeste nasilje i mržnja. Studenti su protestima i demonstracijama učinili dosta.

Mnoge su probudili iz učmalosti, a vlast su naterali da razmišlja šta i kako dalje. Pokrenuli su Srbiju. Njihova akcija uliva optimizam. Žan Pol Sartr je u svoje vreme kritikovao one koji su tvrdili da se ne treba boriti protiv postojećih vlasti, da ne treba preduzimati ništa što je iznad naših mogućnosti, da je svaki pokušaj koji se ne oslanja na isprobano iskustvo osuđen na propast.

Ne treba smatrati da je studentski pokret Juriš na nebo, ali i ako jeste, čestit je. Treba, međutim, priznati da je u tim protestima bilo nasilja (gađanje jajima, kamenicama, kesama sa farbom, razvaljivanje vrata zvaničnih ustanova, bojkot nastave na fakultetima), a to je upravo ono što je osuđivao Kami.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.