Kultura autošovinizma na američki način

Spomenik je osmislio i radove na njegovoj izgradnji nadgledao do svoje smrti američki vajar i arhitekta Gutzon Borglum. Za ovaj spomenik se popularno kaže da je jedna od najvećih ikona američke demokratije. Troje novinara su pitali istoričare, meštane, prvobitne starosedeoce indijance Sijukse, poslednjeg živog učesnika radova na spomeniku, predsednika organizacije Kju kluks klan (KKK) i druge građane o gradnji spomenika, njegovoj strukturi, ličnosti i životu autora vajara, suženom izboru na četiri predsednika i sl. Ispostavilo se da je spomenik podignut na svetoj indijanskoj zemlji koja je silom uzimana, ugovorom vraćana i ponovo oteta, tj. nasilno kupljena od Sijuksa (ugovor nisu priznali i novac nisu uzeli) tokom druge polovine XIX stoleća.

Jedan od poglavica Sijuksa, Ludi Konj, je dugo u tim prostranstvima vodio rat protiv agresivnih doseljenika, kopača zlata i američke vlade da bi na kraju poklekao i bio ubijen. Ne tako daleko od spomenika Maunt Rašmor je slično urađen, isklesan u steni, i spomenik ovom legendarnom indijanskom ratniku.

Skulptor Borglum se, prema rečima jedinog živog graditelja, dobro ophodio prema radnicima i uredno ih plaćao što je mnogo značilo u tadašnjoj velikoj ekonomskoj krizi. Pokazalo se, međutim, da je on bio prikriveni antisemita i rasista. Daleko od očiju javnosti je održavao prisne veze sa KKK.

U emisiji je iskristalisan i glavni kriterijum za izbor baš ta četiri američka predsednika za spomenik. Svaki od njih je naročito doprineo jačanju i ekspanziji SAD: Vašington izvojevanom nezavisnosti od Ujedinjenog kraljevstva, Džeferson kupovinom Lujzijane, Linkoln ujedinjenjem SAD, a Ruzvelt osvajanjem prava na kopanje Panamskog kanala i, docnije, upravljanje njime. Bude li novoizabrani predsednik Donald Tramp istrajao na vraćanju Panamskog kanala pod okrilje SAD, osvajanju – kupovini Grenlanda i prisajedinjenju Kanade Americi, eto njega kao petog na litici Crnih brda. Sigurno je da će ga njegovi pobornici ponovo kandidovati za večno mesto na spomeniku.

Sagovornici novinara i sami novinari nisu bili jedinstveni u oceni da li spomenik Maunt Rašmor predstavlja simbol bele supremacije. Za razliku od spomenika Ludom konju, Maunt Rašmoru se ne može blisko prići i dodirivati ga. Možda i zbog toga što ovaj spomenik ima i posebnu odaju, uklesanu u steni, u kojoj su spakovane kopije najvažnijih dokumenata SAD i biografije četiri predsednika, kao i neskromnog autora spomenika. Borglumova biografija je, naime, najobimnija. Dugo vremena je tek mali broj ljudi znao za sadržaj tog depoa. Sve ove činjenice bacaju senku na ovaj impozantni spomenik. Mnoge naše nacionaliste će ovakva emisija dodatno učvrstiti u izrazito negativnom stavu prema SAD.

Ali kako bi zadrti „Ameri“ trebalo da gledaju na ovakve emisije iz ugla pre mnogo godina u nas iskovanog izraza, čak pojma, autošovinizam (nek se Zoran Ćirjaković, Muharem Bazdulj i ini dogovore oko autorskih prava)? Da li je to akt izdaje, ruženje Amerike, pljuvanje po tradiciji i nepoštovanje čak i onog najsvetijeg? Treba li jedna od autorki emisije i deo sagovornika koji su imali negativan stav prema vajaru Borglumu, odnosno spomeniku Maunt Rašmor da preispitaju svoje amerikanstvo i rodoljublje? Kome ili čemu oni služe? Izgleda da njima „Amerika nije na prvom mestu“. Ili to, ipak, nije autošovinizam jer se niko od sagovornika u emisiji nije ostrvio na američku naciju i odricao amerikanstva. Pitam se da li bi indijanski starosedeoci baš tako odmereno govorili i mimo TV kamere?

A naši protivnici domaćeg autošovinizma i kulture autošivinizma? Hoće li prigrliti ove prikrivene američke kritizere i nezadovoljnike što ukazuju na naličje blistavog lica SAD i, makar verbalno, podsticati širenje autošovinizma, samim tim i slabljenje SAD? Ili će se pre solidarisati sa otresitim kaubojima i južnjacima koji se suprotstavljaju klicama autošovinizma na američkom tlu?

Autor je aktivista iz Pančeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.