Pozovite vernike da do daljeg ne idu u crkve: Novo anonimno pismo jednog profesora studentima u blokadi

Međutim, to je privremeno ublažavanje represije pred posetu komesara UN za ljudska prava Folkera Turka i potpredsednice Evropske komisije Kaje Kalas, koja se sastala i sa vama. Ovaj primer najbolje oslikava kako se pobeđuje – i pored svih blokada, bez međunarodnog pritiska nema pobede. Razlika je u tome da se vi obraćate međunarodnim organizacijama zaduženim za zaštitu ljudskih prava u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, a nenadležni predsednik to radi protivpravno, a sada ću navesti i glavni dokaz za to.

On se nalazi u „Izveštaju o stanju i ugrožavanju ljudske bezbednosti, ljudskih prava i sloboda u Republici Srbiji“ koji je 15. aprila objavio Helsinški odbor. U njemu piše da je u pripremama „kontrarevolucije“ još 2021. u Srbiji uvedena „Radna grupa za borbu protiv obojenih revolucija“ koja sarađuje sa Spoljnoobaveštajnom službom Rusije (SVR).

Kako piše u izveštaju „zadatak ove grupe je da nadgleda opozicione aktiviste, nevladine organizacije, nezavisne novinare, da normativno reguliše rad NVO kao i razmatra i preporučuje načine suprotstavljanja masovnim neredima i pokušajima destabilizacije poretka“. Za glavnog koordinatora i promotora ove saradnje sa obaveštajnom zajednicom Rusije nenadležni predsednik je odredio Aleksandra Vulina, a zbog te saradnje ga je Putin okitio ordenjem. Ruske službe su bile prisutne i na velikom protestu 15. marta, nakon kojeg se Vulin javno zahvalio „ruskim specijalnim službama koje nas uvek podržavaju u našoj borbi protiv obojenih revolucija“. Drugim rečima, vlast je priznala da vodi obojenu kontrarevoluciju protiv vas!

To se čini čak i preko Srpske pravoslavne crkve jer nije slučajno da je pre mesec dana patrijarh pričao sa Putinom o vašoj obojenoj revoluciji, a sada je pokrenuo podkast u kojem je prva tema upravo „Obojena revolucija“.

U prošlom pismu sam naveo i druge dokaze o umešanosti Rusije u suzbijanju protesta i po reakcijama vidim da je to možda bilo i jedno od najčitanijih pisama dosada. Oko tri četvrtine komentara su pozitivni, što je i očekivano od upućenih čitatelja Danasa, ali zabrinjava jedna četvrtina. Ona ustvari predstavlja polovinu građana koja je sutra spremna da dovede na vlast autokratu poput Putina. U tome leži glavni problem demokratije u Srbiji – u slepoj rusofiliji i građanima koji žele vođu, a ne političare koji će služiti narodu. Rusija je vrlo bogata zemlja, ima gotovo neograničene prirodne resurse, ali većina građana tamo i dalje živi u bedi, što najviše govori o Putinovom korumpiranom režimu. Po svim geografskim parametrima Rusija bi po standardu trebala biti poput Kanade.

Kritika Putinove Rusije nije usmerena protiv Rusa, jer oni su vekovima bili žrtve svojih vladara. Ruski književnici su najbolji jer su, između ostalog, kritikovali ono što u Rusiji ne valja, često snoseći ozbiljne posledice zbog toga. Među njima i Dostojevski koji je u svom prvom romanu „Bedni ljudi“ pisao upravo o ruskoj bedi i društvenoj nejednakosti, a o takvim socijalnim temama je diskutovao u opozicionom književnom krugu Petraševskoga – i zbog toga čak bio osuđen na smrt. Ipak, kazna mu je bila ublažena na prisilni rad u Sibiru, a deo kazne je odradio službom u ruskoj vojsci. Nažalost, i danas je Rusija prepuna političkih zatvorenika.

To je tačan odgovor na pitanje – „A ko je taj Dostojevski?“ – koje je postavila učesnica SNS-ovog mitinga pored autobusa za Niš nakon što je organizatorka komentarisala SNS sendvičare: „Znaš kako je rekao Dostojevski: ‘Ko nema sramotu taj je glup čovek’, a ovde su svi glupi“. Ovaj dijalog najbolje oslikava tipologiju fanova Putinove Rusije u Srbiji.

Jedni su čuli za Dostojevskog, a premda ga nisu nikada čitali, dive se rečima velikog ruskog književnika za koje su čuli u kafani. Nije važno što to uopšte nisu reči Dostojevskoga, ali čim je rusko zvuči lepo. A drugi tip su oni koji se takođe slepo dive svemu ruskom, premda nisu u stanju da nabroje pet ruskih imena koja su doprinela čovečanstvu, a to nisu ni Staljin, ni Putin.

Zbog „bednih ljudi“ kojima režim manipuliše, oni koji se protive režimu su marginalizovani kao „idioti“ – dobri ljudi poput kneza Miškina koji se ne snalaze u korumpiranom društvu. Stav prema Putinovoj Rusiji je i snažan indikator političke manipulacije. Kao što je Ruska stranka u Kosjeriću prevara, tako su prevaranti i oni koji će u izbornoj kampanji obećavati da će prijateljstvo sa Rusijom doneti prosperitet. Kako ih sprečiti?

Počnite sa kandidatima za vašu izbornu listu – ako je potencijalni kandidat negde hvalio Putina ili drugog autokratu, to bi trebalo automatski da ga diskvalifikuje. Edukujete građane zatrovane proruskom propagandom – puštajte dokumentarne filmove o Rusiji i zovite ruske umetnike koji su kritikovali Putinov režim. Ako nisu u zatvoru, pobegli su u inostranstvo, uključujući Srbiju. Jedan od njih je pre par dana gostovao u podkastu Galeba Nikačevića. Zove se Pavel Talankin, autor i protagonist nagrađivanog dokumentarnog filma „Gospodin Niko protiv Putina“. Pavel je u Rusiji bio omiljeni učitelj koji nije želeo da učestvuje u indoktrinaciji svojih učenika nego je kamerom beležio dešavanja u školi pod represivnim režimom. Film možete da pogledate na Beldocsu, a vredelo bi organizovati i projekcije za građane po celoj Srbiji.

Uskoro ćete imati svoju izbornu listu, premda sadašnja dinamika upućuje da su izbori daleko, ali vi možete to da promenite. Zapravo morate – jer vlast sistemski uništava univerzitete, od uskraćivanja plata, inspekcijskih kazni, tužbi, krivičnih prijava, pretnji do privatizacije visokog obrazovanja. Zbog toga vas pritiskaju rektorski kolegijum i dekani koji traže rešenje za izlaz iz krize koje podrazumeva i mogućnost povratka na nastavu. Međutim, to bi samo usporilo dinamiku, a vama treba ubrzanje. Kako?

Sada je pravo vreme za generalni štrajk. Ali nije dovoljno da pozovete građane da ne rade – jer neko će da radi, neko neće i stvar će propasti. Morate da najavite građanima da je generalni štrajk veliko finale vaših protesta. Dajte im jasno do znanja da je to „sad ili nikad“, a ne samo još jedan protest. Tokom štrajka treba da im obezbedite aktivnosti koje će ih držati na ulici. To treba da bude veliki festival demokratije koji će se dešavati istovremeno u svim gradovima Srbije. Tamo treba da se drže politički govori, da se održavaju koncerti, predstave, filmske projekcije i sve drugo što ste i dosada uspešno organizovali.

Istovremeno pozovite na potpunu građansku neposlušnost: da se obustavi plaćanje računa, poreza i drugih transfera u javni sektor, da se hrana kupuje na pijaci i da se obavljaju samo transakcije nužne za život i proteste. Preko poreza se represivni režim finansira, a da bi generalni štrajk uspeo, Srbija mora da stane.

Zbog sramotnog stava SPC o „obojenoj revoluciji“, pozovite vernike da do daljnjeg ne idu u crkve, da ne doniraju, ne plaćaju i ne koriste usluge SPC. Za iskrenu molitvu ionako ne treba crkva.

Ako vlast neće da popusti i raspiše izbore, dobićete legitimitet da ih sami organizujete zajedno sa zborovima građana.

Pozovite međunarodne posmatrače i obezbedite sve što regularni izbori imaju. Nastavite sa pritiskom na evropske institucije koje su vam već naklonjene. Ako su dobro obaveštene o celom procesu i ako su uključene kao posmatrači, onda će ih i priznati. Za spoljno priznanje legitimnosti novoizabrane vlasti je ključno da EU prizna izbore, pošto znamo da Rusija to sigurno neće učiniti.

Ako će vlast da bojkotuje izbore, još bolje. Jer ako Srbija stane, SNS će da nestane.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.