Vučić je izgubio epitet nepobedivog

Poslednjim izborima Vučić je izgubio epitet nepobedivog, i to daje veliku nadu da razmontiravanje autokratije u Srbiji započinje.

Šta je to što je nedostajalo da pobeda bude i matematički iskazana, upravo onako kako je to i bilo predstavljeno u prva dva sata nakon zatvaranja biračkih mesta. Sve do pojavljivanja predstavnika Crte pred kamerama, posle čega će mnogi do kraja života mrzeti broj 51.

Od tada su otvaraju brojna pitanja. Da li je bilo sumnjivih zapisnika, i ako jeste, ko ih je i zašto potpisao? Zašto se Vučić pojavio sa satom zakašnjenja da saopšti rezultate? Zašto je to uradio bez svog dobro poznatog pobedničkog ritualnog nastupa i u praznoj sali? Kako je mogućno da je prezentovani rezultat bio u jedan glas identičan sa onim koji je predstavnik Crte saopštio kao preliminarni rezultat? Ko je koga tu plagirao i zašto? Zašto je predstavnik Crte bio vidno uplašen prilikom saopštavanje svoje projekcije? To jesu interesantna pitanja koja otvaraju ono glavno: šta se to dešavalo između 20 i 22 sata, 8. juna uveče u Kosjeriću, Zaječaru i Beogradu?

Iznad svih navedenih, stoji najvažnije pitanje: šta je to trebalo da se uradi, odnosno da se ne uradi pre, za vreme, i posle izbora, kako bi sve bilo još pobedonosnije?

Pitanje povratka studenata na nastavu počelo je da se otvara još pre oko mesec dana, a na intenzitetu je dobilo upravo u nedelji pred lokalne izbore. Koliko god profesori, uključujući dekane i rektora sa prorektorima, kao akademski radnici možda nemaju političko iskustvo, morali su, odnosno morali smo, da znamo da time značajno tupimo oštricu studentske borbe.

Unosimo nemir, skrećemo pažnju, i u dobroj meri stvaramo seme razdora na relaciji studenti-profesori. Da li je stvarno nadoknada nastave morala da počne baš 9. juna da bi se spasla školska godina? Da li je sve to moglo malo i da sačeka?

Drugo, verovatno i važnije, se odnosi na same opozicione stranke. I u jednom i drugom mestu one su izašle na izbore u okviru zajedničkih lista. Međutim, stiče se utisak da je izostala jača logistička podrška samih stranaka sa svojim rukovodstvima u intenzitetu primerenom ovako važnom događaju. Kao da je sve ostavljeno studentima i samim neposrednim akterima izbornog procesa. Da su opozicione stranke sa svim svojim iskustvenim kapacitetima bile aktivnije u svim izbornim fazama, a posebno u večeri tog 8. juna, ostavilo bi se mnogo manje prostora za fabrikovanje tih 51 glasova razlike.

Iz svega ovoga studenti mogu dosta toga da nauče ukoliko žele da nastave svoju političku borbu za pravedniji i za normalan politički sistem u Srbiji. Politička arena se znatno razlikuje od akademske. Dosadašnja iskušenja su uspešno savlađivali.

Nadamo se, i od srca želimo da tako bude i u budućnosti. Sada je i velika odgovornost na njima, budući da su se profilisali kao najvažniji, mnogi misle i jedini, takmac Vučićevoj autokratiji i diktaturi. A mi profesori, i opozicioni političari da pomognemo koliko možemo, ili bar da ne smetamo.

Autor je profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.