Ko se boji vuka još, tri za groš…

Evropa, to je bezmalo tri milenijuma kulturnih dostignuća od Homera do dana današnjeg. Od Sofokla do Beketa. Od Platona do Popera.

Koliko je od te prebogate evropske baštine poznato gore pomenutim, nisam siguran. A tek ovom našem… Tabula rasa.
Ali, nije sadašnja Evropa moja tema za ovu subotu. Za neku sledeću, možda.

Moja je tema zazor od prvog čoveka Srbije. Oklevanje da se s njim pogledamo oči u oči. Da ga imenujemo najodgovornijim i zahtevamo da za svoja (ne)dela snosi političke posledice. Ergo, zahtev za njegovu ostavku. Međutim, stiče se utisak o njegovoj nedodirljivosti. I njegovoj nepobedivosti. NJegovoj neprikosnovenosti. Zato prevremeni izbori deluju nedovoljno ubedljivo. Nedovoljno borbeno. Nedovoljno samouvereno. Pad Vlade i raspuštanje Narodne skupštine zavise od njegove volje i nahođenja. Od njegovog ćefa i kaprica. Loša poruka. Veoma loša. Loša stoga što ide naruku njegovom kultu ličnosti. Opštem uverenju o njegovoj prevashodnosti i njegovoj svemoći. Ne može se izokola ništa bitno postići. Ne može se doziranom hrabrošću nikud stići. Naročito ne do istinski demokratske Srbije. Slobodne i pravedne. A o tome se radi, ubeđen sam. To žele i studenti i građani. To i ništa drugo i ništa više. Na tom putu isprečilo se jedno lice autokratskih sklonosti i destrukivnih namera. Sledstveno, upravo to lice mora biti sklonjeno s puta. Jasno da jasnije biti ne može.

Izlivi nasumičnog gneva rečito govore o narodnim očekivanjima. Protesti ispred sudova, rast nezadovoljstva i frustracije, sve veća represija režima… O čemu ovo kazuje? Šta znači i šta najavljuje?

Neće valjati ako se stvari istrgnu kontroli. Ako, usled odsustva vođstva i ideje, ljudi počnu s pobunama, nepromišljenim i reaktivnim. Neće valjati. Nervoza i impulsivnost nisu nam dobri saveznici. Ni ishitrenost, izazvanost, nestrpljenje. Ne samo zbog rizika od stradanja nevinih, nego i zato što se time neće ostvariti pobeda.

Studentske blokade predugo traju. S vremenom, postepeno gube smisao i delotvornost. Odgovor nije u tzv. „onlajn“ nastavi ili nekom sličnom pokušaju obnove normalnog rada fakulteta. Naprotiv, takvo rešenje bilo bi protumačeno, i doživljeno, kao definitivan poraz studentskog revolta. Kao definitivan trijumf režima i njegovog predvodnika u borbi protiv „obojene revolucije“. Katastrofa.

Odugovlačilo se sa konačnim megdanom, konačnim političkim obračunom s najpozvanijom osobom u ovoj zemlji. Ta neodlučnost sad predstavlja ogroman problem. Ćorsokak.

BILO KAKAV OBLIK NASILJA NE DOLAZI U OBZIR.

Niti je prihvatljiv, niti je opravdan, niti može dati rezultat. Jedino što bi dao povod vlastima za primenu sile. Sve raspoložive sile. A to se ne sme dogoditi.

Ali, ulični pritisak – da. Građanska neposlušnost – da. Masovni protesti – da. Sa sloganom:

„Najbolje je da odeš sam.“

Ili:

„Da te naše oči više ne gledaju.“

Ili:

„Skloni se, vreme ti je isteklo.“

A može i onaj od pre četvrt veka:

„Gotov si.“

Izbori ne rešavaju pitanje odgovornosti. Ni pod kojim uslovima. Ni u kakvim okolnostima. Izbori, ma kojim se ishodom završili, ne mogu i ne smeju biti izgovor. Niti mogu biti spas za one što su krivi.

Uostalom, izbora neće biti u dogledno vreme. Biće ih onda kad dotični odluči da ih bude. Biće ih onako kako je potrebno za njegovu pobedu. Taj smo film već više puta gledali. I gledaćemo ga opet. Krašće, zlouopotrebljavaće, baviće se mahinacijama kao što je dosad radio. Samo još žešće. Još bezumnije i besprizornije. Vlast neće dati svojevoljno. Odreći će je se jedino i samo ako na to bude primoran. Inače će nas jahati doživotno. I sam će sebi dati i treći, i četvrti i peti mandat. U Srbiji nema ni slova „d“ od demokratije.

Čujemo li mi njegove reči? Prepoznajemo li njegove poteze? I njegove odluke? Vidimo li kako se ponaša? Šta namerava i kud nas vodi? Razumemo li šta nas čeka s njim na vlasti?

Ili smo nemi, gluvi i slepi? Sanjamo snove o izborima i promeni sistema bez promene glavnog vlastodršca dok nas pritiska noćna mora i obliva nas hladan znoj u mračnoj tmini zvanoj naša realnost?

Krenuli smo, nema stajanja. Nema nazad. Nema povratka na staro. Krenuli smo u temeljit preobražaj Srbije, a taj preobražaj na prvom mestu podrazumeva smenu vlasti. Smenu predsednika države. Smenu najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Onog što nam kroji kapu i ovom zemljom vedri i oblači. Naš uspeh zavisi od njegovog neuspeha. Ostvarenje našeg cilja od njegovog svrgavanja s trona. S njim, moraćemo ukloniti i sam tron. To će to biti pravi epilog naše borbe.

Našeg nastojanja da menjamo Srbiju. Tek će to biti istinska pobeda demokratije.
Nije problem on po imenu i prezimenu, problem je on, zato što je uzurpator vlasti. On, jednako kao i svaki drugi ko bi se drznuo da apsolutnu moć prigrabi sebi.

Znam, znam, poštovani čitaoče, dosadio sam ponavljajući isto. Iz subote u subotu. Ponavljam isto decenijama. Jer o istom je reč. Istoj opasnosti i istom zlu. Goni nas ta prokleta avet neslobode. Antidemokratije. Samodržavlja. I nikako da je se oslobodimo. Ako ne možemo da je se oslobodimo, moraćemo da je se otresemo. Pritiskom, upornošću, mnoštvom. U tome je naša snaga. I ključ naše pobede. Ne bi falilo ni neko zrno pameti. Da nam se nađe za svaki slučaj. Može da ustreba.

Jedinstven cilj nam je valjda demokratska Srbija. Ukoliko jeste, onda znamo šta nam je činiti. Svi na okup, u sadejstvu, u jednu kolonu, jedan front, jedan poredak. Uz pošten dogovor o budućnosti Srbije. O pravilima po kojima ćemo živeti, raditi i vršiti vlast. Jednakim pravilima za svakog građanina i svaku građanku. Zar je to toliko mnogo? Toliko teško? Toliko nedostižno?

Zar to nije osnov osnova? Zar to nije više od dnevne politike, ličnih ambicija, zgrtanja para? Ili postoji nešto preče?

Moj odgovor znaš, poštovani čitaoče. Koji je tvoj?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.