Subota svih naših nada ili nikom ništa

Za uspeh su potrebna dva uslova. Brojnost i cilj. Ako bi se oba ispunila, ovaj bi Vidovdan 2025. mogao doneti davno željenu pobedu. Pobedu slobode, demokratije, pravde, ljudskosti. Mogao bi da bude ono što je trebalo da bude 5. oktobar 2000, a nije bio. Tačka preokreta od koje nazad nema. Tačka od koje će se računati naša budućnost.
Postavlja se pitanje da li smo, u većini, spremni i raspoloženi za još jedan pokušaj. Jesmo li spremni i raspoloženi da ovog puta ne odustanemo pre nego što ostvarimo cilj? Jesmo li se umorili ili smo i dalje orni? Da li nam je dosta svega ili nam je preostalo neophodne snage? Snage i odlučnosti.

Vladajući režim nam uporno pokazuje svoje nakazno lice. Od puste nade da će se urazumiti i ublažiti, dobili smo eskalaciju nasilja i zloupotreba. Izbori u Zaječaru i Kosjeriću rečito svedoče o tome. Režimska bestidnost očito nema granica. Ni bestidnosti, ni bezumnosti. Ni besprizornosti. Izbori u takvoj atmosferi i takvim okolnostima gube svaki smisao. I smisao i svrhu. Režim nam je ponovo poslao jasnu poruku: za njega je poraz na izborima nepostojeća opcija. Isključena mogućnost. Nulta verovatnoća. Napraviće svaku nečasnost, svaku niskost, izreći svaku laž, samo da bi ostao na vlasti. Svud i na svakom mestu. Režim, sasvim prosto i ogoljeno, u slobodnu volju građana ne veruje. Ne poštuje jednaka pravila, fer-plej i ravnopravnost svih učesnika u političkom životu. Režim poseduje svoju policiju i parapoliciju, svoja tužilaštva i paratužilaštva i svoje sudove i parasudove, otrovne medije i bljutave glasnogovornike. Svaki neistomišljenik je njegov neprijatelj. Svaki protivnik – subverzivan element. Svaki takmac – strani plaćenik. Svaki opozicionar – obojeni revolucionar. Jedino su režimlije divne i krasne. A ono… Sve gori od goreg.

Tu za demokratiju ne postoji ni milimetar prostora. Ni zrno šansi. Nikakav efekat.

Ovo je notorno.

Od onog Vidovdana 1914. do danas, ovih sto jedanaest godina, uludo smo potrošili. Protraćili. U ratovima i zabludama. U lutanjima i opsenama. U počinjenim greškama i ogrešenjima, i svojim i tuđim. Išli smo mimo sveta ili smo svet oko sebe naopako tumačili. Tražeći nestvarno i neostvarivo, sebe smo izgubili. Zaboravili ko smo, šta smo i kud bi trebalo da stremimo. Gde su nam koreni, a gde dometi.

Delili smo se, to jest, delili su nas. I sad nas dele. Okreću jedne protiv drugih, stvaraju zlu krv, bacaju seme razdora. Šačica je onih nedobronamernih među nama. Opasna i moćna šačica. Ogrezla u bogatstvu, kriminalu i vlastoljublju. Štetočinska i maligna.

Na čelu te šačice stoji osoba infantilnog karaktera. Egoistična i kaćiperska. Inadžijska i osvetoljubiva. Osoba od pedeset godina koja se ponaša kao mulac od petnaest. Osoba kojoj je Srbija igračka za zabavu i koju razbija kad god se na nju naljuti i pobesni.

„Kad ga žulja cipela,
On cipelu tuče,
Tad ga ruka zaboli,
Pa onda jauče“.

Ove je rime, dobro znamo od malena, skovao neodoljivi Zmaj pre veka i po. Kao da je baš dotičnu osobu imao u vidu. Pogodi stari stihotvorac pravo u metu.

Srbi su, u prošlosti, imali svakojake vladare. Više loše nego dobre. Uglavnom autokrate. Veoma su kratko vreme proveli u slobodnoj državi i slobodnom političkom sistemu. Ali ovako nedoraslog samodršca srpska istorija ne pamti. Ovoliko zločestog i detinjastog. Ovoliko kratkovidog i kratkotalasnog. U oštroj konkurenciji uzurpatora vlasti.

Uzmi, poštovani čitaoče, ovu njegovu opsesiju tzv. „Ekspom“, na primer. Milijarde će se u taj megalomanski projekat uložiti, a da se dotična osoba ni u jednom trenutku nije preispitala o isplativosti i celishodnosti jednog takvog projekta. Mogu li se te pare pametnije iskoristiti? Ima li u Srbiji prečih stvari od tog najavljenog vašara predsednikove taštine na hiljadama hektara? Da li je umesno u zemlji u kojoj svaka kuća nema kanalizaciju i u čijoj se prestonici fekalije izlivaju direktno u reku, bacati novac na malograđansku razmetljivost pred strancima? Koliko li će nas koštati Jusein Bolt? Na stranu neverovatan stepen korupcije. To se, nažalost, ovde podrazumeva. Conditio sine lqua non.

Ni strahotna tragedija rušenja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i smrt šesnaest nevinih ljudi za njega nije bila nauk. Ni opomena. On srlja u bespuće ne obazirući se na zastrašujuće znakove pored puta.

Zato mora biti zaustavljen. NJegova pogibeljna neodgovornost na položaju prvog čoveka Srbije mora biti neutralisana. Kad ne ume da ukoči sam, moraju mu se nametnuti kočnice spolja. Mora biti poslat u ćošak da tamo, gledajući u zid, razmisli o svojim postupcima. Kao „Denis napast“ u onom Kečamovom stripu iz 1951.

Najbolje bi bilo da on svojevoljno ode u ćošak. Dovoljno se igrao ovom zemljom i ovim narodom. Igrao i naigrao. I veoma zaigrao. Najbolje bi bilo da shvati šta je blagotvorno za sve i gde je bezbedan izlaz iz ovog lavirinta u koji je i sebe i nas zarobio. Najbolje, ali ne i realistično.

Moj zaključak je, otud, jasan i više puta ponovljen. Na Vidovdan ove godine treba postaviti jedan jedini zahtev i jedan jedini cilj. Predsednikovu ostavku. OSTAVKU. Nećemo se razilaziti dok je ne podnese. Staloženo, strpljivo, istrajno. Bez nasilja i ekscesa. bez nepromišljenosti i brzopletosti. Bez euforije.

Bitno je da nas se okupi što više. Stotinu ili dve stotine hiljada, najmanje. masovnost je ključ pobede. Masovnost i rezolutnost, rekoh. Ostajem pri tome.

Ajmo, ajde, svi u napad! Onaj sportski, takmičarski, viteški. Dostojanstven i miroljubiv. DEMOKRATSKI. Srbija nam je svima otadžbina, osim onom kojem je prćija. Njega naterajmo na odstupanje. Na odlazak. Na silazak s vlasti. A posle ćemo morati da zasučemo rukave. Čeka nas veliki posao…

Poslednji je čas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.