Borba za aršin

A tamo beše spektakl! Studenti su dovukli bugarske bajkere, naciste, batinaše, kupovali glasove, tukli ljude, pretili poštenom narodu!

Sve što jeste nije, a sve što nije jeste. I tabloidni jurišnici su nam se ulenili pa pribegavaju prostoj inverziji – ono što naprednjačka mašinerija radi pripišu opozicionoj strani i šlus.

Kao romantično sećanje ostaju kreativnija vremena, kao recimo kad su tabloidi prenosili priču preletača Dejana Bulatovića o tome da je Dragan Đilas navodno pretukao psa jer je pas napao ćurana. To je bilo štogod!

Ali, da se ne lažemo, ulenio se i naš deo medijske čaršije. I tu su priče vazda iste. To znači da su dosadne, ali za utehu ostaje što su uglavnom istinite.

Poslednjih dana me ipak muči pitanje aršina. Ko bi rekao, ali na to me inspirisao napad na oberćacija Miloša Pavlovića, frontmena šatorske favele u Pionirskom parku.

Svi su videli – student koji pohotno želi da uči pojavio se u kafiću kod Studenjaka (da vidi drugare, popije koka-kolu i kiselu, što reče predsednik), snimao je masu koja mu je dobacivala, onda dobio limenku u glavu i par ćuški, pa se u sitne sate ukazao u invalidskim kolicima u Urgentnom centru, sa dve braunile u obe šake, i dežurnim ministrom Zlatiborom u pratnji.

Bogu hvala, Pavlović se od ljutih rana hitro oporavio pa je pohodio režimske televizije narednih dana. Ali, nije ovde tema režimska maskarada nego naš aršin.

Jer, pobunjeni narod se obradovao udaru na režimskog studenta, a „naši“ su mediji o slučaju izveštavali bitno drukčije nego kad ćaciji izudaraju nekog „našeg“. Da li imamo dvostruke aršine, kao u plemenskom moralu: Zlo je kad oni nama spale selo i otmu žene i stoku, a dobro je kad mi njima spalimo selo i otmemo žene i stoku.

Primera je koliko hoćete – nije u redu kad naprednjački crnokošuljaši prave gužvu pred biračkim mestom, ali je u redu kad to rade „naši“ bajkeri. Sramota je kad režimski kamp uzurpira centar grada, a super je kad „naši“ blokiraju RTS.

Skandal je kad režim poredi studente sa nacistima, ali je kao dobar dan kad „naši“ porede Vučića sa Hitlerom. Strašno je kad neki naprednjak farbom pogodi ženu u glavu, a kul je kad „naši“ jajima pohuju naprednjačke glave. I tako dalje.

Introspekcija o aršinima mu dođe kao mentalno razgibavanje – kome je posao da opisuje šta drugi rade, to analizira i komentariše, treba da, s vremena na vreme, propita i svoje sudove, predrasude i eventualne lenje zaključke. Dakako i aršine.

Pošto nisam cicija, podeliću sa vama do čega sam došao.

U suženom rakursu, jaje je jaje, farba je farba, limenka je limenka, blokada je blokada, a čovek je čovek. Stvari su iste kad su iste i elementarna logika nalaže da ih tretiramo isto. Pa sad da li glava pripada mučenom Milošu Pavloviću ili nekoj pobunjenoj studentkinji, trebalo bi da nam je svejedno.

Ali, život nije laboratorijski pokus u kojem se događaji izoluju od spoljnih faktora pa posmatraju pod mikroskopom.

Đavo se krije u širem planu, što se kaže u kontekstu. Recimo, posle jedne limenke i par ćuški za Pavlovića naša ažurna policija privela je dvadesetak mladih ljudi kao da su teroristi. Kad su nabildovani bilmezi u Pionirskom parku više puta tukli ljude i reportere, nije priveden niko.

Štaviše, policija tu rugobu u srcu Beograda čak štiti, i slaba je uteha što je nekim policajcima to bez veze. Belodano je bilo, na dan protesta 15. marta, da policija u Pionirski park pripušta bezvrate tipove u crnom.

Kontekst, dakle, otkriva da isto nije baš isto. Naprednjačka izborna mašinerija, recimo, otkida državne resurse, podmićuje, zastrašuje, korbačem goni ljude na mitinge, organizuje bugarske vozove i kupovinu glasova (na šta se policija pravi luda), dok je narod u Kosjeriću i Zaječaru – svojim „formacijama“ studenata, bajkera i veterana – to pokušao da spreči. O svom trošku, svojom voljom i na sopstveni rizik.

U prevodu, pitanje o aršinima pogrešno je postavljeno. Jer oni su, aršini, razvaljeni i zakrivljeni, ciljano, sistemski.

Tako je htela najveća sila – država pod kontrolom partije koja ima šapu nad svim resursima i institucijama.
Pobunjeni narod je to prihvatio kao datost i reši da manje kuka, a više da se – organizuje. I da to nakaradno stanje skrši. Protiv pranepravde, u kojoj je nemoguće biti „iznad situacije“ i naći univerzalan aršin, svaka metoda se priznaje ako deluje. U nadi da će se onda, jednog lepog dana, i aršini povratiti pa će jaje biti jaje, blokada će biti blokada, a glava će biti glava.

Pa makar i glava oberćacija Miloša Pavlovića, frontmena šatorske favele u Pionirskom parku, studenta koji pohotno želi da uči. Kad se vrate aršini, i on će moći da računa na pravdu, samo što nisam siguran da će mu se to svideti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.