Žena kao seksualni pridev

Jesenas je hol Doma sindikata krasio plakat za novu verziju priče o Emanueli, da bi – ukoliko mi to nekako nije promaklo – srpski distributer ipak odlučio da film ne zavređuje poneku nedelju života na velikom platnu.

Nije to za čuđenje, uzevši u obzir gotovo unisono nepovoljne kritike u velikim zapadnim medijima, kao i loš odziv publike.

Verovatno su primetili i muke na kojima se našao svetski distributer, ne mogavši da pronađe pravi način predstavljanja filma publici.

Tj. ne prepoznajući ko je potencijalni gledalac kojem se u reklamnoj kampanji obraćaju.

„Tragajući za izgubljenim zadovoljstvom, Emanuela sama odlazi u Hong Kong, na poslovnu misiju. U živom i senzualnom globalnom gradu, ona se prepušta intenzivnim susretima i novim iskustvima“.

Zvanični siže zvuči seksi, a takav je i plakat sa Noemi Merlan („uskočila“ kao zamena za Leu Sejdu, i zapravo je primerenija onome što je bilo namereno da se izvede) koja nas izazivački posmatra iz mraka, u haljini sa dubokim izrezom.

Sve to, kao što sam i pretpostavio, te posledično bio prilično radoznao, nema mnogo ili nimalo veze sa filmom.

Autorke su Odri Divan (režija, scenario) čiji je prethodni film bio „Događaj“ („L’événement“/“Happening“, po romanu Ani Erno), o studentkinji koja 1963. godine pokušava da pronađe način da obavi abortus i na taj način se izbori za pravo na vlast nad sopstvenim telom, i Rebeka Zlotovski (scenario), rediteljka sa ginocentričnim opusom koja uz to ima i sklonost ka ponovljenoj upotrebi, samim tim i intelektualnoj fetišizaciji svojih glavnih glumica – u prva dva filma izbor je bila gorepomenuta Lea Sejdu, a trenutno je, što razumem i podržavam, u fazi Virženi Efire.

Na osnovu dosadašnjeg rada tvorkinja, mogla se očekivati neinspirativna inverzija osnovne postavke, izvedena u ugodnom feminističkom maniru.

No, budući da ovu „Emanuelu“ uopšte nije lako „otvoriti“, nastao je kvar na relaciji filma i kritičara koji su se našli u nebranom grožđu, primorani da odustanu od pripremljenih teza.

Emanuela, dakle, zaista odlazi u Hong Kong, prvom klasom, i tokom leta senzualnim telesnim kretnjama privuče jednog saputnika na malo mehaničkog seksa u toaletu.

Izlazeći iz toaleta pogled joj se sretne sa takođe muškim putnikom koji zatim spušta oči.

Da li je ceo taj događaj u toaletu bila nekakva fantazija?

Da li nije, pa je drugi muškarac spustio pogled osramoćen svojim voajerstvom?

Ili je kritički nastrojen prema Emanueli?

Valja istaći da sam seks nije prikazan na uzbudljiv način, kao što neće biti ni svi naredni, osim poslednjeg (kada, takođe, nadražuje pre svega značenjske moždane procese).

U tom pogledu odmah smo upućeni ka povezivanju „Emanuele“ sa filmom „Showgirls“, a znamo kako se Pol Ferhoven proveo i koliko je bio inicijalno neshvaćen od strane publike i kritike.

Emanuela zatim stiže u hotel, gde je poslata od strane korporacije u čijem je hotel vlasništvu kako bi izvršila opsežnu procenu efikasnosti.

Ova Emanuela, stoga, ima moć i gospodari nad sudbinom bilo koje, muške ili ženske osobe koja se nalazi na mestu direktora hotela.

Ispostavlja se da se radi o ženi (Naomi Vots), što znači da se gledaočeva olovka spremna da štiklira „kućicu“ mora odložiti sa strane.

Kako scene odmiču, shvatamo da se nalazimo u klaustrofobičnom košmaru, sa hotelom – besramno luksuznim i namenjenim najbogatijem promilu stanovništva – u kojem se odvija prvih sedamdeset i pet minuta radnje (izuzevši kratki avionski uvod).

Likovi koje upoznajemo nisu preterano srećni što su tu, ili su ispunjeni otvorenim prezirom prema okruženju.

Skretač pogleda iz aviona (Vil Šarp, genijalni englesko-japanski glumački kameleon), recimo, inženjer je koji je samo prijavljen kao gost, dok noći, sopstvenim izborom, provodi ko zna gde.

Međutim, na račun firme koja ga je poslala stavlja sve što može, iako mu ništa nije zaista potrebno, jer: „Što ih više koštam, to im više vredim“.

Privilegovana Kineskinja, prilepljena za bazenske ležaljke sa „Orkanskim visovima“ u rukama, u stvari je eskort dama plaćena da čini ljudski dodatak skupom nameštaju.

Producent koji je tu zbog snimanja reklame (možda mali naklon ka filmu „Lost in Translation“) je takođe ispunjen mržnjom prema svom životnom pozivu, dok za glavnu junakinju obavlja funkciju demona (igra ga Džejmi Kembel Bouer, privlačni demon i u seriji „Stranger Things“) što usmerava ka uzbudljivosti svih opasnih i nepoznatih sastojaka grada, otuđenog od ljudi zarobljenih u zlatnom kavezu.

Jasno je da Emanuela iz 2024. godine nije objekat – nije to, makar ne u potpunosti, bila ni ona stara, čime sam se bavio u tekstu o reditelju Žustu Žekenu („Žust i Bil, koji se nikada neće upoznati“, 13.09.2022).

Ona je sada naoko moćna osoba, potčinjena bordu direktora – što će reći, ničemu iole ljudskom.

Kao takva, u izvesnom smislu još više lišena životnog svojstva od svoje preteče iz sedamdesetih, nalazi se unutar objekta, hotela koji od nas traži da razvijemo neprirodnu seksualnu sklonost prema neživoj tvari.

Seks je samozadovoljavajućeg tipa, u relaciji sa scenografijom, ili unisono samozadovoljavajući, sa kineskom prostitutkom u zabačenoj bazenskoj ostavi gde njih dve na kratko beže od robovanja imetku.

Da li je avionski „kres“ sa početka filma zaista bio fantazija, poslednji čin slobode pred odlazak na odsluženje zatvorske kazne?

Kao što se da primetiti, prilično sam se zabavljao uz Emanuelu i njen višestruko unutrašnji svet.

Ali kako finansijski opravdati relativno skup film koji je tako očigledno namenjen čudacima raspoloženim za zahtevnu igru?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.