Vrlo je moguće da do sada niste čuli za Mašu Šilinski, nemačku rediteljku i scenaristkinju. No, jedno je sigurno, nakon što budete videli njenu ambicioznu fresku „Zvuk pada“ izvesno je nećete zaboraviti.
Za početak nekoliko reci o njenom profesionalnom putu. Rođena je 1984. godine u Berlinu.
Diplomirala je scenario na Filmskoj školi Hamburg Berlin 2008. godine, a potom je studirala režiju na Filmskoj akademiji Baden-Württemberg.
Karijeru je započela kao kasting direktorka, da bi se potom posvetila režiji.
Pažnju publike i kritike skrenula je svojim srednjemetražnim delom „Mačka“ 2015. nakon čega je usledio njen prvi dugometražni film „Tamno plava devojka“ 2017. koji je premijerno prikazan na Berlinalu i nominovan za nagradu za najbolji debitantski film.
U oba filma bavila se temom disfunkcionalne porodice, posmatranom iz perspektive devojčica – u prvom 14-godišnje tinejdžerke, u drugom sedmogodišnje curice.
Maša Šilinski nas u svom najnovijem ostvarenju, „Sound of Falling“, vodi kroz vek i po nemačke istorije, smeštajući radnju u isti seoski posed u Saksoniji-Anhaltu.
Kroz četiri vremenska okvira – od Prvog svetskog rata do savremene Nemačke – ona prati živote četiri devojke: Alme, Erike, Angelike i Lenke, i njihove priče koje su povezane nevidljivim nitima traume, porodičnih tajni i nasleđenih rana koje oblikuju generacije.
Ovaj zapanjujući filmski esej, 100 posto art, sa velikim A, nudi kontemplativno ispitivanje generacijskih veza i protoka vremena, prikazujući kako prošlost oblikuje sadašnjost.
Kroz simboliku, poput reke koja deli istok i zapad i pohabanih, starih i mračnih porodičnih fotografija, Šilinski istražuje kako se kolektivna i lična sećanja prenose i manifestuju s kolena na koleno.
Njeni junaci ne nude katarzu, već prozore ka sopstvenom nemiru.
Ona režira s gotovo etnografskom pažnjom za ljudsku krhkost i emocionalnu geografiju, pri čemu često koristi statičnu kameru, naturalističko svetlo, ali emotivno prenapregnut mizanscen.
Poetska naracija i vizuelna elegancija ovog dela asociraju na „Drvo života“ Terensa Malika ili možda još više na Hanekeovu „Belu traku“.
Kadrovi i kostimi na najbolja platna flamandskog slikarstva.
Atmosfera i teskoba na „Babetinu gozbu“.
Sa izvanrednim ansamblom glumaca Maša Šilinski se predstavila kao jedan od najsmelijih, najpromišljenijih i najrespektivnijih glasova savremene kinematografije sa darom da kroz tihu, ali snažnu priču istraži duboke emocionalne slojeve svojih likova i predstavi nam neverovatnu, očaravajuću vizuelnu tapiseriju.
O krivici, sramu, čeznji.
Moguće je da će neki doživeti ovo delo kao pretenciozno, nerazumljivo i dugačko.
No, Maša izvesno ne pravi film da bi udovoljila popularnim ukusima – ona koristi jezik filma da istraži kako se emocije razvijaju ispod kože, u međuprostorima dijaloga.
Njena umetnost ima posvećenost zen monaha i hrabrost nekoga ko zna da ne mora sve biti rečeno.
Ovaj film je još jedan pokušaj slušanja sveta koji vrišti – šapatom.
Kada je film „Le Grain et le mulet“ bio premijerno prikazan na venecijanskom festivalu Hafsia Herzi prvi put vidi svoje lice na velikom ekranu.
Usred projekcije italijanska publika aplaudira.
Abdel Kechiche, reditelj filma, je ponosan.
Hafsia misli da se to verovatno uvek radi na međunarodnim festivalima.
foto EPA-EFE/MOHAMMED BADRA (CORRECTION)
Isto veče, ona potpisuje svoje prve autograme.
Publika je uverena da će njoj pripasti Prix Mastrojani koji se dodeljuje glumačkom otkriću Mostre.
Na kraju festivala ona to i uspeva.
Čuveni trofej je njen!
Shvata da je nakon proslave suviše kasno da zove majku i saopšti joj divnu vest.
To ostavlja za sledeći dan…
”Sledećeg jutra ja sam bila na naslovnoj strani magazina koji se besplatno deli u metrou Marseja. Moja majka, koja ne zna ni da piše, ni da čita, ugledavši moju sliku bila je u užasnoj panici da mi se nešto desilo. Pomislila je da sam poginula”, seća se ona…
A zapravo tada je njena ćerka ušla u svet filma i od tada je nezaustavljiva.
Hafsia Herzi, o kojoj takođe možda malo znate, francuska je glumica i rediteljka rođena 1987. u Manosku, u siromašnoj radničkoj porodici alžirskog i tuniskog porekla.
Odrasla je u Marseju, u društvenom miljeu obeleženom socijalnom isključivosti, rasizmom i klasnim podelama.
Kao dete imigranata iz Magreba suočavala se sa mnogobrojnim preprekama – od rasnih i etničkih stereotipa do sistemske diskriminacije i ekonomske nesigurnosti.
Uprkos svemu, njen talenat i upornost omogućili su joj da se izdigne iz sredine iz koje je potekla.
Njena probojna uloga u filmu „La Graine et le Mulet“ (2007) nije bila samo umetnički uspeh već i snažan društveni gest – dokaz da glasovi sa margine mogu odzvanjati i na velikim festivalima.
Od tada je ostvarila veliki broj uloga i osvojila čak dva Cezara, od kojih jedan i ove godine za svoju ulogu u filmu.
No paralelno s tim ona se posvetila i režiji.
Nakon filmova „Ti zaslužuješ ljubav“ 2019. na Nedelji kritike u Kanu i „Dobra majka“ 2021. u selekciji Izvestan pogled, stigla je na festival sa svojim trećim delom „La petite derniere“, ovoga puta u zvaničnoj selekciji.
Njeni filmovi autentično prenose priče iz sveta koji retko dolazi do izražaja u francuskom filmu – samohranih majki, radnica, mladih muslimanki koje tragaju za sobom u društvu koje često pokušava da ih ućutka ili oblikuje prema svojim očekivanjima.
Kao rediteljka, ona istražuje teme dostojanstva, identiteta, majčinstva i svakodnevne borbe žena iz radničke klase.
Herzi koristi svetlo i kadar na način koji naglašava emociju i prisnost – njeni filmovi nisu „društveni manifesti“ u klasičnom smislu, već intimne ispovesti koje same po sebi postaju političke.
Često radi sa neprofesionalnim glumcima, što doprinosi autentičnosti, a dijalozi su vođeni ritmom ulice, svakodnevice i često – tišine.
Sada se prvi put, u filmu „Mala sestra“, hvata u koštac sa adaptacijom jednog romana i to “Poslednja” Fatime Daas, koja je u jednom dugačkom monologu ispričala svoj život muslimanke lezbejke.
Opsednute grižom savesti i osećajem greha.
Priču o devojci koja ne bira između svoje ljubavi prema ženama i svoje ljubavi prema Bogu.
Slaboj prema slabosti i hipersenzibilnoj.
U ovoj priči o odrastanju i samospoznaji, Herzi na miran i elegantan način, uspeva da nam prikaže unutrašnje borbe glavne junakinje bez upadanja u klišee.
Nadia Melliti, u svojoj prvoj filmskoj ulozi, donosi suptilnu i autentičnu interpretaciju glavne junakinje Fatime, dok Park Ji-min pruža snažnu podršku kao Ji-Na, njena prva ozbiljna devojka i veza.
U ovom filmu, koji na suptilan način istražuje složene teme seksualnosti, vere i porodičnih očekivanja i u kome je na veoma živopisan način prikazan život jedne muslimanske porodice s jedne, i dinamična scena lezbejske pariske kulture s druge strane, nedostaje nešto ključno – nema klimaksa koji stalno iščekujete i ka kome vas Herzi stalno vodi.
Tako imate osećaj da je „Mala sestra“ uprkos svemu ipak ostala mala.
I da još uvek nije bila spremna da odraste.
foto EPA-EFE/SEBASTIEN NOGIER / POOL
Ari Aster je majstor u stvaranju atmosfere koja istovremeno fascinira i uznemirava.
Koji nelagodu pretvara u umetnost.
Njegovi filmovi, poput „Hereditary“ i „Midsommar“, istražuju duboke psihološke teme kroz prizmu horora i drame.
U „Beau Is Afraid“, Aster je pokazao svoju sposobnost da kombinuje nadrealno sa introspektivnim, stvarajući jedinstveno filmsko iskustvo.
On se ne boji da bude groteskan, smešan, patetičan i uzvišen — sve u isto vreme.
U njegovom univerzumu, strah je pokretač u borbu za preživljavanje.
U svom najnovijem filmu, „Eddington“, sa kojim je stigao u Kan, Aster nas vodi u fiktivni grad u Novom Meksiku tokom maja 2020. godine, u jeku pandemije COVID-19.
Film prati sukob između šerifa Joea Crossa (Hoakin Feniks) i gradonačelnika Teda Garcie (Pedro Paskal), koji eskalira u nasilne proteste i političke intrige.
Ema Stoun tumači Louise, šerifovu suprugu, dok Ostin Batler igra Vernona Jeffersona Peaka.
Ovaj neo-vestern je zamišljen kao kombinacija trilera, drame, satire i političkog komentara, sa idejom da osvetli tenzije koje su izbile tokom pandemije.
I da istraži kako se lične ambicije i političke manipulacije mogu sudariti u kriznim vremenima, stvarajući atmosferu neizvesnosti i napetosti.
No, nažalost, rezultat je izostao.
I to u svim segmentima.
To je jedna dugačka, agresivna, zamorna papazjanija, u kojoj je Aster dotakao mnoge bolesti i pitanja koja muče američko društvo i naciju – od zavisnosti od oruzža, opterećenosti teorijama zavere, nesposobnošću da razdvoje i naprave razliku između istinitih i lažnih vesti, rasne nejednakosti, emigracije, društvene polarizacije, liberalno belih privilegija, Black Lives Matter, itd.,itd, ne udubljujući se ni u jednu od njih.
Film nije ni satira, ni komedija, već jedno pretenciozno iživljavanje u trajanju od ni manje ni više nego 2 sata i 25 minuta, u kojoj površnost, improvizacija i loš ukus caruju!!
Da budem iskrena, trebalo je to preživeti!
Koliki i kakav debakl predstavlja „Eddington“ najbolje govori činjenica da ni takve glumačke veličine pout Hoakina Feniksa, Pedra Paskala i Eme Stoun nisu mogle da ga izvade.
Naprotiv, on je pokazao da je veliki umetnik jer je uspeo u nečemu u čemu bi retko ko – da učini da njih troje izgledaju glupo, deplasirano i dosadno!
E, to doista jeste podvig!
foto EPA-EFE/CLEMENS BILAN
Bono – ni svetac ni prevarant
Budući da ćete uskoro imati prilike da vidite dokumentarni film Andrew Dominika – „Bono – Stories of surrender“, neću vam pisati o samom filmu.
Ostaviću da ga sami otkrijete.
Ali, zato evo nekoliko reči o samom junaku filma. Bono, frontmen kultnog benda U2, već decenijama nije samo glas iza pesama kao što su „With or Without You“ ili „Sunday Bloody Sunday“ – on je figura, simbol, brend.
U muzici, Bono je nesumnjivo ostavio trag: njegov jedinstveni vokal, teatralna harizma na sceni, i sposobnost da spaja lično sa političkim učinili su U2 jednim od najuticajnijih bendova moderne ere.
Međutim, dok se njegova umetnost često bavi pitanjima mira, vere i pravde, njegov javni život postavlja jedno mnogo složenije pitanje: gde prestaje angažman, a počinje samopromocija?
Već godinama, Bono je svuda.
Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu deli panel s najmoćnijima.
U Ovalnoj sobi savetuje predsednike.
U kampanjama protiv gladi, duga i AIDS-a, okuplja zvučna imena iz politike i šoubiznisa.
Pojavljuje se na gala večerama, na naslovnicama, na listama najuticajnijih ljudi sveta.
I sve to, naravno, u ime viših ciljeva.
Ali, uprkos njegovim (nesumnjivim) doprinosima u prikupljanju sredstava i podizanju svesti o globalnim problemima, nije neosnovano zapitati se: da li je Bonov aktivizam autentičan izraz empatije — ili pažljivo kalibrisana strategija gladi za priznanjem?
Bono se ne zadovoljava time da peva o svetu — on hoće da ga popravlja, ali i da o tome svet zna.
Njegova težnja da bude „lice savesti“ savremenog Zapada često deluje gotovo mesijanski.
I baš kao što je Isus išao među grešnike, Bono odlazi među milijardere i političare, s misijom da ih prosvetli.
Samo što, za razliku od proroka, kod njega se ne zna gde prestaje poruka, a počinje selfi.
Egomanija i idealizam kod Bona nisu međusobno isključivi – oni su dve strane istog novčića.
On zaista veruje u ono što govori.
Ali istovremeno, želi da bude u centru svakog razgovora, svake pozornice, svakog rešenja.
Njegova potreba za prisustvom u svakoj areni, bilo muzičkoj, političkoj, dobrotvornoj ili modnoj, ponekad stvara utisak čoveka koji manje sluša, a više propoveda.
Ipak, u svetu punom cinizma i praznog glamura, možda je i to nešto.
Ako već moramo da biramo slavne ličnosti koje se „trpaju svuda“, nije li bar utešno da jedna od njih nosi knjigu o siromaštvu u džepu sakoa?
Bono zato nije ni svetac ni prevarant.
On je paradoks našeg vremena — zvezda koja ne može da prestane da sija, čak ni kad pokušava da bude svedok tame.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia
