foto EPA-EFE/MOHAMMED BADRASve je delovalo suviše mirno, idilično, skoro predvidivo, dok na Kroazetu nije zakoračila Julie Ducorneau.
Njeno poslednje delo „Alpha“ dočekano 12-minutnim ovacijama s jedne i povicima da se projekcija prekine s druge strane!
Kada je reč o ovoj autorki, šok i zgražavanje su očekivane reakcije.
No, čini se da ona to ne radi zato što želi da šokira radi šoka, već zato što publiku tera da se fizički i emocionalno suoči s temama koje bi radije potisnula.
Njena poetika uvek flertuje s granicom ukusa, tela i društvenih tabua.
Setimo se reakcija na „Titan“ — mnogi su ga slavili kao feminističko remek-delo, dok su drugi napuštali salu zbog eksplicitnosti i nasilja.
Telesni horor
U „Alphi“ Julie Ducournau iznova potvrđuje da je majstor telesnog horora, ali ovaj put u službi duboko političke i emotivne teme — straha od opasne epidemije.
Film nije ni dokument, ni melodrama, već pulsirajuća noćna mora u kojoj telo postaje mesto borbe, stida i preobražaja.
I u kome ona postavlja nimalo laka pitanja: šta znači živeti u telu koje drugi ne žele?
Šta ako je bolest i oslobođenje?
Gde prestaje strah, a počinje transformacija?
Radnja filma smeštena je u 1980. godine u francuskom lučkom gradu Le Havre.
Glavna junakinja je trinaestogodišnja devojčica Alpha, koja živi sa svojom majkom, doktorkom i ujakom narkomanom.
Njihov svakodnevni život biva narušen kada Alpha jednog dana dolazi iz škole sa tetovažom na ruci, što izaziva zabrinutost njene majke i otvara niz pitanja o identitetu, bolesti i društvenim normama.
Istovremeno, u pozadini se odvija pojava misteriozne bolesti koja pretvara zaražene u bele statue, što može simbolizovati strahove i stigmatizaciju povezane sa epidemijama poput AIDS-a.
Kroz ovu priču, film istražuje teme adolescencije, porodičnih odnosa i društvene marginalizacije.
Ducournau kombinuje elemente body horora sa porodičnom dramom, stvarajući atmosferu koja evocira na dela Dejvida Kronenberga.
Estetika filma je sirova, ali ne voajerska; brutalna, ali nikad bez saosećanja.
Ducournau ne traži suze publike, već njihovu nelagodu — onu produktivnu, koja nas tera da preispitamo granice empatije i kolektivnog zaborava.
Film je izazvao buru i kritičari su podeljeni u ocenama: dok neki hvale hrabrost i emotivnu iskrenost filma, drugi ističu njegovu narativnu neujednačenost i preteranu simboliku.
No, uprkos podeljenim reakcijama, „Alpha“ ostaje značajan pokušaj da se kroz film istraže kolektivne traume i društvene stigme, potvrđujući Ducournau kao autorku spremnu da preispituje granice filmskog izraza.
Hroničar tišine
Džafar Panahi je jedan od najvažnijih glasova savremenog svetskog filma, čije delo nepokolebljivo osvetljava svakodnevicu iranskog društva, često sa one strane cenzure i zabrana.
Još od svog debitantskog filma „Beli balon“ (The White Balloon, 1995), koji je osvojio Zlatnu kameru u Kanu, Panahi se profilisao kao majstor minimalističkog realizma, naslonjenog na tradiciju iranske škole, ali sa oštrim autorskim rukopisom.
Njegovi filmovi — „Krug“, „Offside“, „This Is Not a Film“, „Taxi Tehran“ — nisu samo umetnički gestovi već i činovi građanske hrabrosti.
Iako mu je iranski režim zabranio snimanje i putovanje, Panahi je uspevao da realizuje filmove u poluilegali, često koristeći sopstveni život kao prostor otpora.
Njegov stil karakterišu jednostavni kadrovi, niskobudžetna produkcija, neprofesionalni glumci i radnja smeštena u svakodnevne situacije — ali iza te jednostavnosti krije se složena, duboko politična i humanistička misao.
Panahi ne nudi rešenja, ne izriče osude, ali njegova kamera neumoljivo ostaje uz one na marginama: žene, decu, disidente, siromašne.
On je filmski hroničar tišine — i njenog raskida.
U svetu koji često okreće glavu, Panahi gleda pravo u lice nepravdi — i tera nas da i mi gledamo.
Njegovo poslednje delo – „Un simple accident“, koji je snimljen bez zvanične dozvole iranskih vlasti, nastavlja Panahijevu tradiciju hrabrog prikazivanja društvenih i političkih tenzija u Iranu.
Radnja filma počinje naizgled trivijalnim događajem: muškarac (Ebrahim Azizi) slučajno udara psa automobilom.
Ovaj incident pokreće niz događaja koji vode glavnog junaka u mračni svet korupcije, državnog nasilja i birokratskog apsurda.
Kroz susrete sa različitim likovima — vlasnikom garaže, prodavcem knjiga, fotografom i mladim bračnim parom — Panahi oslikava portret društva u kojem je pravda izopačena, a svakodnevni život prožet strahom i neizvesnošću.
Film vešto kombinuje elemente crne komedije, satire i psihološkog trilera, stvarajući atmosferu koja je istovremeno nadrealna i duboko realistična.
Panahijeva režija je precizna i suptilna, a narativ ispunjen simbolikom i dvosmislenostima koje pozivaju na razmišljanje.
Posebno je značajno što je Panahi, uprkos višegodišnjim zabranama i pritiscima, uspeo da prisustvuje premijeri filma u Kanu, što je njegov prvi dolazak na festival nakon više od dve decenije.
Na premijeri je emotivno govorio o kolegama koji su i dalje pod represijom, posebno ističući položaj žena u iranskoj filmskoj industriji.
„Un simple accident“ je snažno i provokativno delo koje potvrđuje Panahijev status jednog od najvažnijih filmskih autora današnjice.
Kroz jednostavnu priču, film otvara kompleksna pitanja o pravdi, slobodi i ljudskoj otpornosti u suočavanju sa represijom.
Ženske i romska priča
U svom rediteljskom debiju, glumica Skarlet Johanson donosi nežnu i osvežavajuće nenametljivu priču o kasnom buđenju i drugoj šansi za život.
„Eleanor the Great“ je film koji tiho raste u srcu gledalaca — topao, suptilan, bez velikih gestova, a pun značaja.
Junakinja Eleanor (sjajna June Squibb) ima 90 godina i upravo je izgubila najbolju prijateljicu.
Umesto da se povuče, ona seli svoj život iz sunčane Floride u živopisni haos Njujorka, tražeći novi smisao.
Usput stupa u dirljivo prijateljstvo s devetnaestogodišnjom studentkinjom koje briše granice generacija i otvara vrata novoj vrsti slobode.
Johanson režira s toplinom, ali i sigurnošću — ne preglumljuje, ne forsira emocije.
Kamera Hélène Louvart sve to prati nežnim, gotovo dokumentarnim okom, dopuštajući likovima da dišu i rastu pred nama.
„Eleanor the Great“ je tiha oda upornosti duha, dokaz da nikad nije kasno za novi početak.
Film za srce, i za nadu.
Iako je ovo obećavajuće rediteljsko delo Johnsonove, za sada se slobodno može reći da je ipak bolja ispred kamere, nego iza nje.
U svom najnovijem filmu „Fuori“ reditelj Mario Martone donosi dirljivu priču o italijanskoj spisateljici Goliardi Sapienzi, koju tumači Valeria Golino.
Radnja je smeštena u Rim 1980. godine gde Goliarda, nakon što je uhvaćena u krađi nakita, završava u zatvoru.
Tamo upoznaje grupu mladih zatvorenica, među kojima su Roberta (Matilda De Angelis) i Barbara (Elodie), s kojima razvija duboka prijateljstva.
Ova iskustva postaju katalizator za njenu ličnu i umetničku obnovu.
Film je inspirisan autobiografskim delom L’università di Rebibbia Goliarde Sapienze i istražuje teme ženske solidarnosti, društvene marginalizacije i potrage za unutrašnjom slobodom.
Martone koristi minimalistički pristup kako bi prikazao kompleksnost ljudskih odnosa i snagu zajedništva u najtežim okolnostima.
Film nažalost povremeno gubi fokus i zamoran je zbog svoje nelinearne strukture i neprestanog “skakanja”.
Može se reći da, i pored zanimljivih karaktera, Martoneov „Fiori“ ne uspeva u potpunosti da iskoristi svoj potencijal, ostavljajući utisak nedorečenosti.
„Sleepless City“ je poetska hronika otpora na marginama Madrida.
U svom prvom igranom filmu Guillermo Galoe donosi snažnu i dirljivu priču o 15-godišnjem Toniju, romskom dečaku koji odrasta u Cañada Realu, najvećem nelegalnom naselju u Evropi, na periferiji Madrida.
Kada se njegova porodica suoči s prinudnim iseljenjem, Toni je rastrzan između lojalnosti prema svom dedi, koji odbija da napusti zemlju svojih predaka, i želje za boljom budućnošću u gradu.
Galoe vešto kombinuje elemente dokumentarnog i igranog filma, koristeći snimke koje su sami adolescenti zabeležili mobilnim telefonima, čime postiže autentičnost i izbegava patetiku.
Ova tehnika omogućava gledaocima da svet Cañada Reala vide očima njegovih stanovnika, otkrivajući svakodnevicu ispunjenu izazovima, ali i solidarnošću među različitim kulturama.
Fotografija Rui Poçasa dodatno naglašava lepotu i dostojanstvo ovog često zanemarenog sveta, dok Galoeov narativ istražuje teme identiteta, pripadnosti i otpora.
„Sleepless City“ je snažna oda zajednici koja, uprkos institucionalnom zaboravu, nastavlja da sanja i pruža nadu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
