Ana Ćurčin: Važno je osvežiti veru u borbu za radna i ljudska prava

Upitana koje promene priželjkuje da vidi u ovom kapitalističkom svetu kako bi svi mi radnici dostojanstveno živeli i stvarali, pošteđeni od brnauta i eksploatacije, Ana Ćurčin odgovara: „Možda da za početak svakog dana učimo o solidarnosti i empatiji, a ne o isključivanju i pukom preživljavanju, u kojem ćemo drugog ili drugačijeg uvek napadati… I to na svim nivoima — ljudskom, duhovnom, ekonomskom i političkom. Ovo podrazumeva da prvenstveno pođemo od sebe i da ne prestajemo da radimo na sebi, iznova posvećeni ovim vrednostima“.

Uz pregršt pročešljanih tema u ovom razgovoru, sa muzičarkom smo se pre svega dotakli njenog trećeg, najnovijeg album „Sabiranje“, koga potpisuje sa bednom Ana & The Changes, u izdanju Pop Depresije, a čija je koncertna promocija zakazana za 16. maj, u beogradskom klubu Karmakoma.

Šta možeš da nam kažeš o nastanku albuma, temama koje si istraživala i idejama koje su te inspirisale da ih pretočiš u poeziju i muziku? Kojim emocijama je obojen, kakvu atmosferu nosi, i — šta on zapravo „sabira“, konkretno ili metaforički?

– Gledano hronološki, pesme koje su izašle u sklopu EP-a Susret, nastajale su još 2020. godine, a vremenski obuhvataju period od pet godina. Od „probijanja“ u muzički jezik na srpskom kroz pesmu „Zla“, po stihovima Milene Marković, preko izolacije i čežnje tokom pandemije u pesmi „Tu“, do putovanja i odmaka u pesmama „Susret“ i „Dosta“ — dolazimo do novog materijala. Za mene je pesma „Brinem“ sa novog albuma, sagledavanje „običnih“ stanja koja prožimaju svakodnevnicu, verovatno i ceo život, još od ranog detinjstva koliko se sećam sebe. Pesma „Životinjske oči“ je zabeleška jedne situacije koja me duboko dirnula — gotovo dokumentaristička muzička beleška. Sabiranje je promišljanje odluka, posmatranje svakodnevnice, prezasićenje mišljenjima i glasovima sa svih strana, i pitanje koje postavljam sebi — da li kroz život učimo i nadograđujemo se ili se, ipak, umorimo i zapustimo… Kao slučajno je ljubavna balada sa fokusom na nekakvu emotivnu blokiranost i večno bežanje u odnosu. Ugoditi zatvara album. Ok je sebi ugoditi ali šta bi se desilo da to ne uradimo, ne pojedemo, ne kupimo, ne utešimo se, nego se izložimo baš tome što je ispod, što nas tišti.

Album otvara pesma „Brinem“ — jedna od onih koje te odmah opčine i uvedu u emotivno-muzičku vožnju, te su i tekst i melodija živopisno poetični. Koja su se autorska iskustva utkala u nju, o čemu govori?

– Brinem je za mene kao neki algoritam u glavi koji prožima sve — i svakodnevicu i unutrašnji svet. Htela sam da ga sagledam kroz muzički proces i da kreiram i dobru i lošu mantru koju nekako automatski sprovodimo kroz život. Osvestila sam i to da je ta „briga“ oduvek prisutna, još od najranijih sećanja, pa sam poželela da zaronim što dublje u njen koren. Istovremeno, želela sam da unutar pesme stvorim i dobru mantru — da se osvrnem na mehanizme koji nam pomažu da iznesemo svakodnevicu. Na taj način, Brinem je i oda ljubavi i moći zajedništva. S muzičke strane, u pesmu su se uključili Shane Berry, s kojim sam ranije sarađivala na projektima za video igre, i Milan Bjelica, producent na novim pesmama. Obojica su mi pomogli da unesem svežinu u zvuk i formu ove pesme.

„Brinem“ je premijerno izvedena na „Pesmi za Evroviziju“. Imala si snažnu podršku iz svog kruga, a u studiju je bio i Dukat (Stray Dogg), s kojim si ranije sarađivala. Kakva je bila atmosfera na PZE?

– Pored svih izazova koje ovaj festival nosi, za nas je ovo definitivno bilo jedno drugačije okruženje i produkcijski potpuno novi izazov. Zaista sam zahvalna predivnoj ekipi koja nas je podržala i pratila tokom festivala — pre svega Ivanu Lončareviću, koji i dalje istrajava uz sve moje poduhvate, izvanrednom Bobu koji je osmislio i režirao nastup, Aleksandri Lalić koja je kreirala kostime, Ani Dubljević koja nas je podržala u scenskom pokretu, Mariji Petrovski, Aleku Vukoviću, Adeli Damjanović i još mnogim divnim prijateljima koji su bili uz nas. Atmosfera na PZE bila je ispunjena vrlo pomešanim osećanjima — nekom kombinacijom uzbuđenja, napetosti, umora, mirisa iz RTS menze u Košutnjaku, ali i svakojakih ambicija.

Deluje da se estetika domaće Evrovizije menja poslednjih godina, bar u kontekstu izvođača koji se prijavljuju — kako ti doživljavaš to pomeranje u pravcu kvalitetnijih i alternativnijih, tačnije, manje komericalno orjentisanih izvođača?

– Kad sam tokom prošle godine odlučila da se prijavim, polazila sam od jedne jednostavne tačke: na proleće objavljujemo novi album. U taj proces je uključeno više od 20 ljudi — muzičara, producenata, grafičkih dizajnera, fotografa, slikarki, izdavača… Puno energije, znanja i ljubavi je uloženo. Moje pitanje je bilo: šta ja mogu da učinim kao neko sa alternativne scene da ove pesme postanu makar malo vidljivije i dopru do neke nove publike? Istovremeno, plasiranje pesama na PZE je već nekoliko godina vidljiv trend, a verujem da je Konstrakta napravila najveći pomak u tom smislu. Mi nemamo mnogo muzičkih emisija, pa je logično da je „najgledaniji muzički show“ jedan od retkih načina da se muzičari promovišu na našoj televiziji. Otvorenost festivala da proširi žanrovski repertoar je prepoznata, i verujem da i publika to vidi i ceni.

Tokom festivala, veliki broj izvođača poslao je simbolične poruke podrške studentskim protestima, i to u programu i na televiziji gde je to formalno zabranjeno. Da li si imala osećaj da pripadate nekoj vrsti „odmetničkog” umetničkog fronta? Verujem da je zahtevalo hrabrost.

– Zaista je bio izuzetno kompleksan društveno-politički trenutak za učestvovanje na manifestaciji ovog kalibra na RTS-u. Moj unutrašnji stav bio je da ovo nije trenutak u kojem možemo da ćutimo i samo pevamo, i bilo nam je važno da kroz nastup izrazimo podršku studentima i njihovim zahtevima. Imala sam podršku unutar svoje ekipe, a nakon što su se izvođači u drugom polufinalu pridružili, osetila se i neka vrsta solidarnosti među samim učesnicima, što nam je svima bilo veoma značajno.

Na tvojoj gitari tokom nastupa za PZE stajao je natpis „Pump up the jam“. Šta te ovih dana motiviše da „pumpaš“?

– Najviše me motivišu solidarnost, ljubav i istrajnost koju vidim kod studenata, a koja se pokrenula i među građanima. Ta energija je u velikoj meri bila potisnuta proteklih godina, što se ogledalo u bahatosti i agresiji koju doživljavamo u svakodnevnim radnjama — u saobraćaju, prevozu, prodavnici… Kao da smo se kolektivno naoštrili i odlučili da budemo jedni drugima neprijatelji. Svaki put kada odem na protest, taj koktel solidarnosti me povrati — kao da smo počeli drugačije da se ophodimo jedni prema drugima. Pre svega to me „pumpa“.

A kad smo kod takmičenja, vredno je podsetiti i da si dobitnica nagrade „Milan Mladenović“. Za to takmičenje se uvek prijavi dosta kvalitetnih autora. Kako ti vidiš savremenu muzičku scenu?

– Vidim puno mladih bendova koji su stasali u divne autorske izraze i koji su uporni u svom radu, poput Proto Tipa, Gazorpazorpa, KoiKoi, Sitzpinkera, Bohemije… Vidim i nove autore i bendove za koje verujem da će još brže rasti, jer sve to rade s ogromnom ljubavlju i otvorenošću, poput Ane Protulipac i Daze. Vratili su nam se i neki „stariji“ autorski bendovi, neki u novim formatima — poput Dukata u Oxajo, On Tour… A imamo i alternativne „mejnstrim“ bendove kao što su Buč Kesidi, Artan Lili, Kralj Čačka koji imaju sve širu publiku, što mi je takođe optimističan trend. Tako da — ima zaista puno dobre muzike i za svakog ponešto.

U prethodnom periodu radila si muziku za televiziju, pozorište, video igre, i objavila album sa Markom Nastićem kao Amnasti. Koji su ti projekti iz tog raznovrsnog perioda posebno značajni i zbog čega su ti lično važni, šta bi izdvojila?

– Svaki od tih projekata je poseban i na neki način zahtevao da se izmestim u „drugu“ estetiku, da se prilagodim nečijem tekstu, da ga razumem i muzički interpretiram. Rad sa Markom Nastićem trajao je više godina, imali smo jedan vrlo ležeran tempo rada — kao neku vrstu igre. Dobacivali smo se idejama, probali, radili zajedno i svako za sebe, i ta razmena mi je bila jako zanimljiva. Rad sa Igorom Simićem i Shaneom Berryjem mi je uvek veliko zadovoljstvo, jer su prvenstveno stihovi koje donose jako inspirativni, a imamo i prekrasnu komunikaciju — odlično se razumemo, uz veliko međusobno poštovanje za vreme i kreativnost.

Ako se ne varam, tebi je pozorišna produkcija osnovna profesija, te kad smo kod pozorišta, mnogi umetnici i kulturne institucije koji su podržali studente izloženi su pritiscima vlasti. Kako ti to doživljavaš?

– Već dugo godina ne radim u nekoj gradskoj kulturnoj instituciji, ali svakako pratim kulturnu scenu koliko god stižem. Vidim i hrabrost i istupanje mnogih umetnika i radnika u kulturi, uprkos pritiscima. Pritisci su usmereni ka svima — prosvetnim radnicima, radnicima u kulturi — i postali su zaista ozbiljni i ugrožavajući za egzistenciju. Ono što vidim i što mislim da nikada ne smemo da zaboravimo jeste da je ovo poziv svim članovima društva da stanu zajedno i da se međusobno podrže.

Kako je ovo praznični intervju, šta tebi lično znači praznik 1. maj, uprkos činjenici da je isti u savremenoj praksi često sveden na konzumerizam?

– Veliko hvala i na pozivu (osmeh). Pre nego što uđemo u planiranje i realizaciju svojih planova za vreme slobodnih dana — bilo da su to putovanja, priprema roštilja, odlazak u selo ili možda prvo more u godini — dobro je da se podsetimo i odamo počast radnicima koji su se izborili za radna prava u kojima i danas uživamo. Danas je posebno važno da se osvrnemo i osvežimo veru u borbu za radna i ljudska prava, kao i za funkcionalan rad državnih institucija.

Kad smo kod radničkih prava, kako gledaš na položaj žena radnica u kulturi, ali i šire? Primećuješ li specifične prepreke s kojima se generalno žene suočavaju?

– Pogledajmo samo line up programe festivala, i dalje je lako uočljiva stravična razlika u rodnoj podeljenosti programa. Nekako mi je neverovatno da nam je to svima prihvatljivo. Ali diskriminacija je očigledna. Možemo da primetimo da su ženski likovi postali osnaženiji u serijama, filmovima, da imamo predstave sa snažnijim ženskim likovima. Istovremeno, društvo je i dalje surovo i lako kažnjava žene kada odstupaju od norme; često ćemo i sami u svakodnevnom govoru izgovoriti reči poput neobična, čudna, drugačija – i to istovremeno mogu biti i podržavajuće i obesbrahbrujuće reči, jer nemamo uvek snage da istupimo i budemo drugačiji. Nemam uvid u honorare i zarade, ali i plašim se da znam.

Nisu samo žene diskriminisane, jednaka prava nemaju ni manjine, ali ni LGBT+ zajednica u Srbiji. To je najvidljivije u manjim mestima, jer tamo nećemo videti otvoreno LGBT + populaciju da radi npr u školi i obrazovnim institucijama, učestalo kao cisrodni heteroseksualni ljudi (ako i uopšte). Imaš li opažanja u tom kontekstu?

– Plašim se da će zvučati jako obeshrabrujuće da u ovom trenutku išta kažem na ovu temu, pogotovu u svetlu velikih nazadnih reformi kada su u pitanju transrodna prava u Americi, ali i odluke Vrhovnog suda u Britaniji od pre neki dan da se termin „žena“ odnosi isključivo na biološke žene. Imam utisak da propadamo u sve veću diskriminaciju i fašizam iz dana u dan. Nažalost, moj strah je da će ove promene samo doprineti stvaranju sve više neprijateljski nastrojenog okruženja za LGBTQI+ osobe širom sveta, gde će akteri koji se protive jednakim pravima, od donosilaca odluka do ekstremno desničarskih pokreta, biti dodatno ohrabreni da koriste državnu moć i štetnu retoriku kako bi učvrstili strukturalnu diskriminaciju ili poništili teško stečena prava, a kamoli društvenu podršku.

Koje te još društvene nepravde pogađaju, kao umetnicu i kao čoveka — od zagađenja prirode, pa na dalje, i koliko kao autorka u svojim pesmama istražuješ angažovane, društveno osvešćene teme?

– To kako se osećamo je duboko političko pitanje. Svakog dana kada zakoračimo napolje — prošetamo svojim krajem, uđemo u gradski prevoz, odemo u dom zdravlja, obavimo nabavku, sednemo u kafić ili odemo na posao — svaka aktivnost, radnja ili čin ima svoju društvenu komponentu. Počevši od prava koja imamo u tom gradu, radnih prava na poslu i činjenice da li smo prijavljeni ili ne, na koji iznos, koliko se slobodno osećamo na svom radnom mestu; zatim načina na koji se ophodimo prema kolegama i kako se oni ophode prema nama; pa do pitanja da li kao žene „više pazimo“ na svoje ponašanje i moramo sa više opreznosti da komuniciramo ili ne… Pa cene u prodavnici, pa zdravstveno i socijalno osiguranje koje bi trebalo da nas podrži… Sve to prožima naše živote i oblikuje naše sudbine. Da, sve to je utkano i u naše pesme. Mi kao autorke i autori treba da učimo kako da pišemo i pevamo o tome. Na ovom albumu i dalje pevam o ljubavi, ali u pojedinim pesmama osvrćem se upravo na teme koje me pritiskaju — na to koliko nas svakodnevno troše odvojene, sitne stvari, koliko je anksioznosti i brige utkano u našu svakodnevicu, koliko nas agresija pritiska i troši.

I za kraj, kako planiraš da provedeš 1. maj?

– Moji planovi za slobodno vreme se uvek klacka između prirode sa porodicom i prijateljima i vremena da natenane probam i radim na svojoj muzici. A najbolje je kad se i jedno i drugo spoji. Ovih dana je dobra opcija i ostati kod kuće i pridružiti se blokadama, jer je i tada srce ispunjeno.