„Genocid nije moguće sakriti“: Kolumnistkinja Gardijana predlaže nužne akcije protiv Izraela

Izražena promena u tonu tokom protekle nedelje od strane lidera u Ujedinjenom Kraljevstvu i EU predstavlja jasan prekid sa praznim frazama o „zabrinutosti“ i ponavljanjima da Izrael ima pravo na samoodbranu, piše Nesrine Malik za Gardijan.

Sada se, primećuje ona, koristi retorika da su izraelske akcije „moralno neopravdane“ i „potpuno nesrazmerne“, a pretnje njihovih lidera „odvratne“.

Deo ovoga je, ukazuje Malik, pokušaj da se zaštite u budućnosti. Rat je poprimao oblik genocida i etničkog čišćenja na načine koji su sve očigledniji, neodbranjivi i nemogući za sakriti.

Neki su to uspevali da zamagljuju godinu i po dana, ali sada više ne mogu da stanu za govornicom ili da sednu za večeru i tvrde da zapravo postoji argument za ubijanje 100 ljudi dnevno, što je bio slučaj prošle nedelje.

Ili da Izrael ima bilo kakav plan osim onoga što njegovi lideri dosledno izjavljuju a to je plan o raseljavanju i naseljavanju.

Argument da se radi isključivo o uništenju Hamasa odavno je pao u vodu. Izrael je, kako se jedan britanski medijski saveznik požalio, ostavio svoje prijatelje na cedilu.

Postoji ipak razlika između osude i gneva i onoga što se dešava na terenu. Kada je reč o Izraelu, poluge međunarodne cenzure su razbijene.

Tokom rata, međunarodne organizacije, humanitarne misije i sudovi bili su nemoćni zbog svoje nesposobnosti da svoje nalaze sprovedu u delo. Same reči ne znače ništa. Oni se jednostavno odbijaju od izraelske gvozdene kupole nekažnjivosti.

Svakog dana, svet se budi i suočava se sa izraelskim vođstvom koje krši svaki zakon morala i logike. Žrtve su agresori, humanitarci su pristrasni, vojska koja ubija nenaoružane medicinare je najmoralnija armija na svetu. Gore je dole.

Nedavna promena jezika izraelskih međunarodnih saveznika je izuzetna. Ali bilo bi opasno precenjivati njegov značaj.

Izraelske vlasti ne samo da ne mare, već crpe snagu iz osude. Sve to služi da dokažu da je država svoja na svome i da mora istrajati jer je, kao i uvek, neshvaćena, diskriminisana, okružena neprijateljima.

Promena se oseća kao proboj samo u poređenju sa onim što je bilo ranije. Toliko dugo je čin nazivanja onoga što se dešava u Gazi svojim imenom bio lažiran, čak i kriminalizovan.

U pritvoru sede ljudi zbog optužbi jer su opisali stvarnost kakav jeste. Ako ništa drugo, u proteklih godinu i po dana došlo je do niza prodora koji ništa nisu značili – istorijski protesti, vidljiva promena u globalnom javnom mnjenju, borba zapadnih političkih, pravnih i akademskih institucija oko prava na protest protiv genocida koji se odvija.

Palestina, nekada marginalno pitanje, postala je glavno pitanje koje leži u srcu zapadne politike i diskursa. Pa ipak, sve dok su vlade koje su imale uticaj na Izrael odbijale da deluju, ništa od toga nije spasilo nijedan život.

Ipak, u ovom trenutku još postoji nešto što bi se moglo proširiti u nešto smisleno. Politika teži inerciji – poštovanju saveza i statusa kvo.

Da bi se to preokrenulo, potrebna je prava kriza, a Izrael je uspeo da svoju kampanju u Gazi podigne na nivo koji čak i taj visoki prag prevazilazi.

Stajati po strani dok populacija gladuje, posmatrati kako životi nestaju pred očima, gledati rebra i upale očne duplje letargične dece – to ostavlja vlade obeležene pečatom saučesništva.

Oduzeti ljudima hranu, imati toliku moć nad njima, nije vojna kampanja sa strateškim ciljevima i neizbežnim kolateralnim žrtvama – to je stvaranje geta kolektivne kazne.

Piše se jedno od ključnih poglavlja istorije. Sponzori ovog čina su jasno prepoznatljivi, nedvosmisleno podržavaoci, a ipak sada deluju zatečeno položajem u kojem su se našli. Trajanje takođe ima ulogu. Sve ovo traje predugo i postalo je jasno da je nemoguće prisiliti svet na navikavanje na masovna ubistva.

Ali možda je i do ove posebne faze izraelske kampanje, koja je drastično brutalnija i ogoljenija u svojim namerama nego ikada ranije.

Ako je ovaj novi stav zapadnih lidera osmišljen da odloži suočavanje sa odgovornošću, onda je to prekasno i nedovoljno: zapisi su već sačuvani.

Ako im je cilj da odvrate Izrael od sprovođenja svojih planova – spaljivanja uslova za život, prisiljavanja ljudi na odlazak i izgladnjivanja i ubijanja onih koji ostanu – onda pokušavaju da zaustave razjareni stroj koristeći malo više od saopštenja za javnost.

A girl in Gaza AFTER and BEFORE the starvation imposed on Palestinians by the world’s …“most moral army“ pic.twitter.com/PEO7F7uMzv

— Yanis Varoufakis (@yanisvaroufakis) May 23, 2025

Jaz između izraelskih postupaka i reakcije sveta i dalje je suviše velik da bi se smatrao proporcionalnim.

Izraelski premijer, Benjamin Netanjahu, već je uvredio Francusku, Veliku Britaniju i Kanadu, optužujući njihove vlade da staju na stranu Hamasa samo zato što su konačno izgovorile očigledno: da Izrael treba da prestane da ubija i izgladnjuje ljude.

U kom svetu član vlade izjavljuje da namerava da zbriše ono što je ostalo od jedne teritorije i da, „uz Božiju pomoć“, istrebi njene stanovnike – a odgovor na to budu samo neodređene pretnje „konkretnim merama“?

Kakva vrsta odvraćanja je potrebna da bi se sprečilo da lekar ode na posao, a zatim se vrati u zgarište gde su u jednom udaru ubijeni devetoro od desetoro njene dece?

Biće potrebno daleko više od pukog preispitivanja i obustave budućih trgovinskih pregovora između Izraela i Ujedinjenog Kraljevstva. Mehanizmi cenzure koji signaliziraju nezadovoljstvo i imaju za cilj da podstaknu prestupnike da se vrate u okvir prihvatljivog ponašanja – ti mehanizmi su srušeni od strane Izraela koji je pretvorio sopstvenu izolaciju u vrlinu.

Vrsta potrebne akcije zahtevala bi razbijanje duboko ukorenjenih strahova i pretpostavki. Prvo, sada je smešno uverenje da je Izrael stabilizujući saveznik u neprijateljskom regionu, da je to zemlja koja deli civilizovane zapadne vrednosti i da ga zato treba podržati.

Zatim, straha od raskola sa Izraelom koji bi mogao narušiti bezbednosne sporazume i istorijske sinergije – iako je upravo Izrael već izazvao takav raskol. On je preokrenuo regionalne i globalne političke i moralne dogovore, a njegovi saveznici i dalje nisu shvatili razmere tog zaokreta.

Jednom kada se ove istine prihvate, set alata, koji se tako lako koristi za sankcionisanje drugih zemalja, je tu da se mobiliše.

SAD ostaju stranka sa najvećim uticajem, ali nisu jedini igrač. EU čini oko trećinu ukupne globalne trgovine Izraela: treba tražiti embargo. Treba uvesti sankcije, ne samo naseljenicima, već i političarima u vladi Izraela.

Odluke Međunarodnog krivičnog suda o izraelskom rukovodstvu trebalo bi poštovati. Trebalo bi sprovesti blokadu – onu koja bi u praksi značila uspostavljanje statusa parije koji je izraelska vlada već odavno zaslužila.

A čak i tada, sve to bi bio tek početak i to tragično, kolosalno zakasneli početak. Možemo analizirati zašto se ništa od ovoga do sada nije dogodilo: nada da će održavanje Izraela kao saveznika sačuvati neku vrstu uticaja, bojazan da će oštre mere ohrabriti Iran, lojalnost ideji istorijskog duga, strah od neizvesnog sveta koji bi raskid sa Izraelom mogao doneti.

Ali taj svet je već stigao. Kukavičluk ga nije sprečio samo ga je ubrzao.

Palestinci, od Gaze do Zapadne obale, plaćaju najvišu cenu zbog nečinjenja. Ali i ostatak sveta trpi akutnu ranu. Ako se ništa ne preduzme, moralna i politička trulež će progutati sve, zaključuje Malik.