Hoćemo li ikada videti Putina i Netanjahua na sudu?

Na kraju krajeva, novi sud podržava oko 40 zemalja, uključujući Veliku Britaniju, plus EU i Savet Evrope. A samo budale poput Donalda Trampa su zbunjene ko je agresor u ovom sukobu, piše za Gardijan Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator.

Nažalost, ova privlačna ideja ima slabu osnovu u stvarnosti. Izbegavajući mirovne pregovore i odgovornost za rat koji je započeo, nasmejani Putin samodopadno se šepuri u sigurnost Kremlja.

On se takođe krije iza zastarele konvencije da šefovi država uživaju pravni imunitet. Suština je nepromenljiva: Rusija će ignorisati novi tribunal, baš kao što ignoriše naloge za hapšenje Putina zbog navodnih ratnih zločina koje je izdao Međunarodni krivični sud (MKS).

Ovo stanje bezakonja je nepodnošljivo. Pa zašto se onda tolerše? Iako tribunal za Ukrajinu ne postavlja vremensko ograničenje za kažnjavanje agresije, postoje i drugi faktori koji pomažu Vladimiru Putinu da izbegne pravdu.

Jedan od njih je to što autokratski saveznici, poput kineskog lidera Si Đinpinga, desničarski ekstremisti, kao što je izraelski premijer Benjamin Netanjahu, i moćne države poput Sjedinjenih Američkih Država takođe odbacuju međunarodnu jurisdikciju, plašeći se da bi ona mogla da ih ograniči ili obuhvati.

Netanjahu je još jedan nepokajani optuženik Međunarodnog krivičnog suda (MKS), koji, kao i Putin, ostaje na slobodi.

Međunarodno pravo – koje obuhvata pravila, sporazume, konvencije i standarde usvojene od strane UN – predstavlja temelj posleratnog svetskog poretka uspostavljenog 1945. godine.

Njegov značaj samo raste kako svet postaje sve neuređeniji. Ipak, izgleda da se njegovi principi, institucije i branitelji sve više osporavaju, ignorišu i podrivaju od strane političara i vlada koje bi trebalo da ga štite. Pređašnji konsenzus se raspada.

Vremena kada su nacije mogle da sednu za isti sto i usaglase Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima ao 1948. su prošla. Čak ni tada deklaracija nije bila istinski „univerzalna“, jer ju je podržalo samo 48 članica UN, tj. manjina. Danas je većina zemalja otvoreno ignoriše.

Specijalni tribunali su uspešno sudili za ratne zločine: u Nirnbergu 1945., zatim na teritoriji bivše Jugoslavije i u Ruandi. Ali to su obično komplikovani, skupi i spori procesi. Tribunali pate od sličnih problema kao MKS i Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu – pre svega nedostatka podrške ključnih uticajnih država, koje često vode autoritarni, antidemokratski lideri.

Ali ovakva objašnjenja i izgovori ne znače mnogo za bombardovane i izgladnele stanovnike Gaze, koji se, prema rečima šefa za humanitarnu pomoć UN, Toma Flečera, nalaze na ivici genocida. On je apelovao na Savet bezbednosti UN da hitno interveniše. Flečer je upozorio da „korozivno i zarazno“ potkopavanje međunarodnog humanitarnog prava u Gazi uništava decenije napretka u zaštiti civila. Flečer kaže: „Čovečnost, zakon i razum moraju prevladati“.

Malo ko van Izraela sumnja u opravdanost ovog apela. Ali nereformisani Savet bezbednosti UN, čuvar Povelje UN i Ženevskih konvencija koje uređuju „zakone rata“, hronično je podeljen po ovom i drugim velikim svetskim pitanjima.

Njegova neefikasnost dodatno pogoršava krizu sprovođenja međunarodnog prava. U tom kontekstu, traženje pravde preko Saveta bezbednosti je besmisleno.

Slično tome, tužba Južne Afrike za genocid protiv Izraela pred MSP jeste istorijska – ali mogla bi da potraje godinama, ako uopšte bude rešena.

Istrage MKS-a nisu, niti će spasiti očajne ljude u Mjanmaru, Avganistanu ili Sudanu od dugotrajnog patnji. Tribunal za Ukrajinu, koliko god bio dobrodošao, rizikuje da postane smokvin list za kolektivni neuspeh da se brzo zaustavi jedan nesumnjivo ilegalan rat.

Pravna sredstva se mogu tražiti i drugim putevima – kroz tzv. hibridne sudove (kao u Sijera Leoneu i Kambodži), ili preko nacionalnih sudova koji preuzimaju „univerzalnu jurisdikciju“.

Na primer, francuski i nemački sudovi su sudili bivšim mučiteljima iz sirijskog režima, na osnovu toga da takvi zločini ugrožavaju međunarodni poredak.

Ovakav pristup se oslanja na doktrinu UN iz 2005. godine o „odgovornosti da se zaštiti“, koja nalaže državama da preduzmu mere kako bi sprečile masovne zločine.

Problem je u tome što većina država najčešće ne izvršava te odgovornosti.

Još gore, kako navodi Amnesty International u svom godišnjem izveštaju objavljenom prošlog meseca, neke vlade „aktivno potkopavaju“ težnje ka međunarodnoj pravdi.

Donald Tramp, višestruki kršilac zakona i osuđeni zločinac, omalovažavao je Međunarodni krivični sud (MKS) i uvođene su sankcije njegovim zvaničnicima.

Mađarska je u aprilu ugostila Netanjahua, iako je, po svim pravnim i moralnim standardima, trebalo da ga uhapsi. Zemlje globalnog juga su ove godine osetile potrebu da formiraju Hašku grupu – kako bi zaštitile Međunarodni sud pravde (MSP) i MKS od proizvoljnih napada na njihov autoritet.

Prkos prema međunarodnom pravu sve je žešći, upravo u vreme kada su zahtevi za njegovo poštovanje sve glasniji. Diktatori i autoritarni režimi retko se pridržavaju pravila.

Ipak, demokratske države poput Britanije i SAD, koje bi trebalo da budu uzor, često čine suprotno – najozloglašeniji primer je ilegalna invazija na Irak 2003. godine, koja je postavila presedan.

Velika Britanija trenutno pred sudom brani isporuke delova za izraelske borbene avione koji se koriste u Gazi, tvrdeći da ne postoji dokaz da se tamo dešava genocid.

Takva besramna sofistika ignoriše jasnu zakonsku obavezu Britanije, prema Konvenciji o genocidu, da spreči i predupredi genocid – a ne da čeka da se on već desi.

Ipak, nije sve beznadežno. Ostvarene su značajne pobede. Putin i Netanjahu su optuženi. Javna svest o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti je u porastu. I drugi počinioci, pre ili kasnije, suočiće se s odgovornošću.

Možda će Ukrajina zaista dočekati pravdu. Jer, ova epska borba vodi se svuda i odražava duboke, kontroverzne promene u svetskom poretku i ravnoteži moći.

Jednostavno rečeno, to je borba da se učini ono što je ispravno. U njenom središtu nije samo kriminal, već duboka moralna konfuzija među političkim liderima, njihovim generalima i sledbenicima.

Bez poštovanja zakona, ljudska društva – ma kako bila uređena – ne mogu opstati. Miran suživot prestaje. Sve vrednosti, sva sigurnost se gube.

Ono što ostaje je – zakon džungle.