„Udariti Kremlj gde ga najviše boli“: Šta piše u novom izveštaju Instituta EU za bezbednosne studije, spominje se i Zapadni Balkan?

Ipak, blok se bori s tim kako da odgovori, zarobljen između precenjivanja snage Moskve i potcenjivanja njenog neprijateljstva, piše za Politico Stiven Everts, direktor Instituta EU za bezbednosne studije.

Prema novom izveštaju Instituta EU za bezbednosne studije, ono što Evropi treba jeste strategija ne samo obuzdavanja ili izgradnje otpornosti, već i „smanjivanja moći Rusije“ – sistematskog smanjenja sposobnosti Kremlja da nanese štetu bloku.

Budimo realni: Da, Rusija je globalna sila koja može i zaista šteti ključnim interesima EU. Ali istovremeno gubi ekonomski, diplomatski i demografski značaj.

Njeno „neograničeno partnerstvo“ sa Kinom postaje sve neuravnoteženije, pri čemu Peking vuče konce. Veliki deo takozvanog globalnog juga i dalje je oprezan da ne postane pion u njenim geopolitičkim igrama.

A širom sveta često mora da nadoknađuje strateške slabosti hrabrošću i improvizacijom.

Ipak, opasnost od Moskve upravo leži u njenoj okretnosti. Može da se meša u evropske demokratije, podstiče nestabilnost u Africi i na Bliskom istoku i podržava autoritarne režime širom sveta sa skromnim resursima.

Vreme je da EU uzvrati i da udari Kremlj tamo gde ga najviše boli.

Jedna od najhitnijih pretnji kojom bi se EU mogla pozabaviti jeste tzv. ruska „flota iz senke“ – tankeri koji prevoze naftu kroz evropske vode pod nejasnim vlasništvom, izbegavajući sankcije i finansirajući ratnu mašineriju ruskog predsednika Vladimira Putina.

Blok bi mogao odmah da reaguje agresivnim nadzorom teritorijalnih voda i ekskluzivnih ekonomskih zona, posebno u Sredozemnom, Baltičkom i Severnom moru. Ako brodovi nemaju validno osiguranje ili predstavljaju ekološki rizik, trebalo bi ih zapleniti ili im odbiti ulazak.

Ovo je pitanje sprovođenja zakona ne eskalacije. To je legalno, efikasno i preokrenulo bi tok ruskih hibridnih taktika.

EU takođe treba pametnije da deluje u odvraćanju. To znači da se ne treba uplašiti od ruskih ponovljenih nuklearnih pretnji i blefiranja, već da se fokusira na povećanje praktične vojne pomoći Ukrajini – od artiljerije do dronova i drugih lako skalabilnih sistema – bez da prethodno najavljuje svoje poteze da bi ih Moskva manipulisala.

Zatim, tu je Kina. Kako se Peking i Moskva približavaju, EU bi trebalo da počne da koristi ekonomsku moć – bilo pooštravanjem kontrole investicija ili pretnjama ciljanim zamrzavanjem izvoza proizvoda sa dvostrukom namenom.

Evropska diplomatija takođe treba da nastavi da razotkriva kontradikciju između kineskog zvaničnog poštovanja suvereniteta i tolerancije prema Putinovom imperijalnom revanšizmu.

Sledeća je bitka narativa. Ruski informacioni rat možda je jeftin, ali je efikasan – preplavljuje medijski prostor lažima, podstiče nezadovoljstvo i manipuliše javnom debatama. U međuvremenu, evropski odgovor je bio razjedinjen i stidljiv. To treba da prestane.

Blok treba da razvije pravu stratešku komunikacionu sposobnost koja bi osnažila inicijative poput EUvsDisinfo, podržala nezavisne medije u ranjivim regionima i radila na lokalnim jezicima. Poruka? Demokratija, samoopredeljenje i suverenitet nisu zapadni koncepti. To su univerzalni principi a Rusija ih gazi.

Na kraju, EU mora da produbi svoj regionalni angažman kako bi potisnula ruski uticaj.

Na Zapadnom Balkanu, to znači nagrađivanje reformatora i kažnjavanje onih koji opstruiraju, moguće u manjim grupama voljnih ukoliko ne postoji konsenzus celog bloka.

U Južnom Sredozemlju to znači saradnju sa Turskom na rešavanju sukoba koje Rusija iskorišćava. U Africi to znači prelazak sa reagovanja na krize na stvarno ostvarenje uloge često pominjanog „partnera po izboru“ kroz ulaganja u zajedničke napore na polju infrastrukture, obrazovanja i ključnih sirovina, uz podršku samostalnosti kontinenta u globalnim forumima upravljanja.

A u Indo-Pacifiku, to znači da Evropa treba da igra na svoje snage kao pouzdan partner otvoren za trgovinu i saradnju u pitanjima i izazovima koji će oblikovati budućnost: sajber bezbednost, veštačka inteligencija i čista tehnologija.

U svim ovim regionima, EU mora takođe da izađe iz krugova koji su joj već poznati, poput vlada i kompanija, i da ulaže u izgradnju veza sa civilnim društvom i budućim liderima.

Glavni zaključak je da Evropa nije bez moći već je jednostavno nedovoljno iskorišćena. EU ima diplomatski domet, ekonomsku snagu, bezbednosne alate i iskustvo u traženju partnerstava, a ne u uspostavljanju sfera uticaja. Međutim, mora da koristi te resurse sa odlučnošću i strateškim ciljem.

Ako želi da „razvlašćuje“ Rusiju, EU mora da razmišlja i deluje u terminima moći – i da ima hrabrost da je koristi. Najvažnije, EU ne treba ničiju dozvolu za to. Može da zapleni naftne tankere, razotkrije neistine i pojavi se tamo gde je Rusija dugo računala da može da deluje nekažnjeno.

Za razliku od mnogih drugih stvari u Evropi, „razvlašćivanje“ Rusije neće početi velikim samitom većdelovanjem. Kremlj već igra ovu igru. Vreme je da EU igra bolje.