Trampovi portreti moći

To znači da poslednja slika u ulju koja trenutno visi na prepoznatljivoj izložbi muzeja, „Američki predsednici“, prikazuje Baraka Obamu. Zvanični portret Džoa Bajdena još uvek nije otkriven, dok je Donald Tramp, koji je nedavno započeo svoj drugi, neuzastopni predsednički mandat, predstavljen na fotografijama.

Trampov portret, koji je 2017. godine snimio fotograf Vašington posta Met Meklejn, dramatičan je kjaroskuro sa naizgled natprirodnim svetlom koje osvetljava zlatnu kosu, belu košulju i crveno-smeđu kravatu uokvirenu crnim odelom koje se gotovo stapa sa pozadinom.

Senkovita vinjeta skreće pažnju na Trampov prodorni pogled, koji meša autoritet sa zastrašivanjem. On je, ako je verovati portretu, „izabrani“ – lider koji se ne sme osporiti.

Duh Meklejnovog portreta je savršeno usklađen sa zvaničnom slikom predsednika na veb-sajtu Bele kuće: intenzivan krupni plan, na kojem Tramp gleda direktno u objektiv kamere, brade nadole, jednog oka suženog, usta izvijena u namršteni izraz koji se sprema za podsmeh.

Takođe ima neke sličnosti sa drugom fotografijom, koju je za časopis Tajm 2019. godine snimio Pari Duković, a koju je Nacionalna galerija portreta privremeno postavila oko Trampove druge inauguracije (13. januar – 11. februar), mada se i ova ističe na ključne načine.

Za početak, razmotrite natpise na izložbi. Postoji nešto subverzivno u opisu Dukovićeve fotografije, gde se navodi da je Tramp pobedio na predsedničkim izborima „iskoristivši populistički američki sentiment“ i podseća posmatrače da je izgubio, ali „nije priznao“ predsedničke izbore 2020. godine, pa je „gomila njegovih pristalica napala kompleks američkog Kapitola“ 6. januara 2021.

Natpis na Meklejnovoj fotografiji daje pozitivniji pogled na Trampovu priču, kao kada je „prevazišao pretrpanu arenu kandidata na preliminarnim izborima da bi osvojio nominaciju Republikanske stranke i izbore 2016. godine“.

Oba pominju njegova dva postupka impičmenta, ali umesto da opisuje nerede na Kapitolu, Meklejnov natpis ističe njegov „istorijski povratak“ 2024. godine. Upravo će ovaj portret i natpis ostati izloženi dok se ne otkrije Trampova naručena slika u ulju.

Ali možda je zanimljiviji kontrast onaj između Trampovih fotografija – posebno slike Dukovića – i Obaminog portreta, koji je naslikao umetnik Kehinde Vajli. Na Vajlijevom prikazu, Obama sedi na stolici okrenut ka posmatraču, blago nagnut napred, opuštenog držanja, sa rukama prekrštenim u krilu. Na čelu ima boru, ali njegov opšti izraz lica je smiren, jednostavan i direktan.

Međutim, čak i pre nego što se primete takvi detalji, primećuje se da je Obamina figura sa svih strana okružena nekom vrstom vrta iz snova, koji se sastoji od spleta lišća prošaranog cvećem.

Kako objašnjava Smitsonijan, ono je pažljivo odabrano, pri čemu beli jasmin predstavlja njegovo rodno mesto Havaje, hrizanteme simbolizuju Čikago, gde je odrastao i postao državni senator, a ljubičasti afrički ljiljani označavaju kenijsko poreklo njegovog oca.

Sa lišćem koje se uvija ispred njegove stolice, članaka i ramena, Obama ne dominira toliko scenom koliko boravi u njoj. Ovo je predsednik koji se oseća prijatno što ga priroda ugošćuje, koji ne mora da se ponaša kao njen „gospodar i vlasnik“, kako je rekao francuski filozof Rene Dekart.

Scena odražava i Obaminu očiglednu skromnost – nikada nije pokazao potrebu da bude lično idolizovan kao ratnik ili heroj – i njegovu posvećenost borbi protiv klimatskih promena.

Tramp takođe sedi na Dukovićevoj fotografiji – za razliku od Meklejnove – ali tu se sličnosti završavaju. Dok Obama sedi na tankoj, poliranoj stolici od mahagonije, sa tradicionalnim rezbarijama i vidljivim drvenim teksturama, dovoljno maloj da mu kolena blago prelaze iznad sedišta, Tramp je smešten na masivnoj, tapaciranoj kožnoj stolici.

Desnom rukom drži naslon za ruke, što mu pomaže da se okrene prema posmatraču, koji se nalazi malo iza njega, sa poznatim strogim izrazom lica. U međuvremenu, njegova leva podlaktica počiva na stolu „Resolute Desk“, jer ovo nije vrt iz snova, već Ovalni kabinet, sedište američke moći.

Svi predsednici SAD služe kao vrhovni komandanti oružanih snaga zemlje, ali Trampova fotografija je ta koja ovo stavlja u prvi plan. Zastave koje predstavljaju pet tradicionalnih grana vojske – kopnenu vojsku, marince, mornaricu, vazduhoplovstvo i obalsku stražu – nižu se na zidu iza njega.

Dok su moćni simboli koji krase zastave – od orla marinaca koji drži sidro do gromova vazduhoplovstva – skriveni među njihovim teškim naborima, oni stoje spremni da ih otkriju vetrovi bojnog polja ako predsednik to zapovedi.

Iza zastava, sa strane Trampa, nalaze se portreti pažljivo odabranih prethodnika. Bliže posmatraču je strogi Endru Džekson, koji je, poput Trampa, došao na vlast na populističkom, anti-establišmentskom talasu, a zatim je preoblikovao svoju stranku po svojoj slici.

Upravo je Džekson potpisao Zakon o preseljenju Indijanaca iz 1830. godine, otvarajući put prisilnom preseljenju Indijanaca u onome što će postati poznato kao Staza suza.

Sa druge strane je Bendžamin Frenklin, čije su mnoge uloge – izdavač, pisac, pronalazač, preduzetnik, prirodni filozof, političar i državnik – sigurno impresionirale Trampa koji ima više profesija.

Vojna moć Trampovog portreta bi se možda mogla sagledati – posebno u kontrastu sa moći cveća Obaminog – kao znak njegove slabosti. Što manje stvarnih odgovornosti ili dostignuća lider ima, to je veća njegova potreba za regalijama i priznanjima.

Iako je ovo često tačno, danas bi bilo opasno zadržati se na ovom tumačenju. Sada je čas predatora, kako kaže italijanski pisac Đulijano da Empoli, a Tramp objavljuje ratove na sve strane: trgovinski rat, kulturni rat, rat protiv imigracije, da nabrojimo samo neke.

Ovim tempom, te vojne zastave bi mogle da se razviju mnogo ranije nego što bi to iko želeo.

Autorka je naučna saradnica na Američkom univerzitetu, advokatica i istoričarka umetnosti.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org