Hrvatski politički analitičar za Al Džaziru: Zašto je Vučić morao da pobegne sa Floride

Iako se vodi intenzivna debata o tome da li je Vučićev potez preludijum za opravdanje pred totalitarnim ruskim vladarom Vladimirom Putinom, gospodarem Carstva zla, zbog mogućeg neprisustva postrojavanju svojih vazala, pred njim i njegovim partnerom u konceptu stvaranja nove gvozdene zavese, liderom Komunističke partije Kine, Si Đinpingom, i ispravno se navodi da predsednik Tramp nije želeo da dozvoli Vučiću da se slika sa njim i stvori, barem u domovini, sliku o svojoj međunarodnoj moći i uticaju unutar američke administracije, čak ni njegovi najoštriji kritičari ne vide važnu činjenicu da se položaj američkog predsednika, a samim tim i „međunarodni poredak“, promenio preko noći, piše hrvatski politički analitičar Davor Đenero za Al Džaziru.

Kao što pisci Memoranduma SANU, koji su gurnuli Slobodana Miloševića u velikosrpsku agresiju na druge države bivše Jugoslavije, nisu videli očiglednu činjenicu da su nesrećnog Miloševića gurali u ovaj projekat u vreme velikog talasa demokratizacije, kada se komunistički totalitarizam raspadao i kada nisu mogli da dobiju podršku čuvara ruskog totalitarnog poretka, tih raznih Jazova, kojima su se Milošević i njemu potčinjeni generali JNA nadali, tako ni Vučić i njegovi planeri politike, ili bolje rečeno spin doktori, nisu videli da se američka politika fundamentalno promenila za kratko vreme i da više nema ni naznake onoga što su prepoznali kao favorizovanje predsednika Trampa prema ruskom Hazjajinu.

Ukrajina u zoni interesovanja Zapada

Predsednik Tramp je ocenio da je Putin pokušao da ga prevari, da ismeje njegov mirovni pokušaj, video je da nema ni reči o stvaranju pakta sa Rusijom koji bi ograničio moć Kine i da je Putin pokušao da iskoristi Trampovu dobru volju kako bi stvorio utisak definitivnog kraja evroatlantizma. Sve se to dešavalo u prvih sto dana druge Trampove administracije, u tom periodu koji je svojevrsni „grejs period“, kada politički krediti još nisu u potpunosti isplaćeni. Taj period je upravo završen, a Trampova administracija je jasno shvatila da je Putin pokušao da ih iskoristi tokom tog perioda.

Iako se pre nekoliko nedelja govorilo o nepovoljnom položaju Ukrajine, iako je Ukrajina bila bez efikasne američke vojne pomoći tri meseca, taj period od sto dana završen je korektnim sporazumom između SAD i Ukrajine o eksploataciji minerala na ukrajinskoj teritoriji. Ovim je Ukrajina u većoj meri postala zona interesovanja Zapada nego što bi to bila samo učlanjenjem u NATO, u uslovima kada zapravo ne znamo tačno koliko je još uvek jak Član 5 Atlantskog ugovora, koji definiše koncept kolektivne bezbednosti.

Teško je zamisliti ozbiljnije „sredstvo odvraćanja“, ozbiljnije sredstvo odvraćanja Rusije od agresije protiv Ukrajine, od činjenice da je to sa ključnom globalnom silom, kojoj je Rusija definitivno potpuno inferiorna, od sporazuma koji je predsednik Tramp upravo potpisao sa ukrajinskim predsednikom Zelenskim.

Orban je predvideo šta će početi da se dešava na vreme

Nakon toga, na sceni se pojavio onaj stari Donald Tramp, koga pamtimo iz njegovog prvog mandata. Bolje od većine evropskih državnika, posebno nemačke kancelarke Angele Merkel, razumeo je opasnost po Evropu koja proizilazi iz nasedanja na Putinove podmukle geopolitičke projekte, poput Severnog toka 2 ili Turskog toka. On je jasno shvatio da to nisu energetski projekti, jer ne donose nove izvore energije u Evropu, već da samo pripremaju preduslove za opštu invaziju na Ukrajinu, zaobilaženjem Ukrajine novim gasovodima. U tom smislu, Tramp je možda u pravu – možda se invazija na Ukrajinu ne bi dogodila da je ostao predsednik Sjedinjenih Država.

Tokom vremena koje je Aleksandar Vučić proveo na marginama okupljanja američkih republikanaca na Floridi, dok je pažljivo pratio procese u Srbiji, iz američke administracije počeli su da stižu ozbiljni signali o promeni „istočne politike“. SAD su se povukle iz pregovaračkog procesa zbog ruske opstrukcije, pomoć Ukrajini je obnovljena, a planiraju se i nove sankcije protiv Rusije.

U novim uslovima, i Evropska unija će se lakše pridružiti ovim novim sankcijama, a ključni akter koji je zastupao ruske interese unutar EU, mađarski premijer Viktor Orban, nema snage da se suprotstavi Trampovoj politici. Orban, koji je svakako dobar menadžer i koji razume političke procese i zna kako da donosi odluke, predvideo je na vreme šta počinje da se dešava i pronaći će način da se prilagodi novim okolnostima. Zato nije ni najavio da će putovati na sastanak gde Putin želi da predstavi svoje vazale Siju, navodno slaveći pobedu u Drugom svetskom ratu, koji je Putinov prethodnik Staljin započeo kao Hitlerov saveznik u agresiji na Poljsku, a danas Putin tvrdi da je pobeda izvojevana američkim novcem i pomoći prvenstveno zasluga Rusije.

Vučić i Mali su pobegli iz Majamija bez traga

Drugorazredni akteri, poput slovačkog premijera Roberta Fica ili srpskog predsednika Vučića, nemaju sposobnost da se prilagode novoj situaciji koju ima Orban, i verovatno je da ni oni ni njihovi savetnici ne vide u kakve su ozbiljne probleme upali pogrešnom procenom politike Trampove administracije i slepim verovanjem u moć i mudrost Hazjanina u Moskvi.

Nije slučajno što se ovih dana u SAD pominje mogućnost uvođenja novih sankcija protiv Gasproma, što znači da se položaj Naftne industrije Srbije (NIS), kompanije koja kontroliše tržište nafte u Srbiji, a u vlasništvu je ruskog gasnog i naftnog giganta Gasproma, odnosno njegove ćerke Gazpromnjefta, ponovo dodatno komplikuje.

Iako su Vučić i njegov lični bankar Siniša Mali najavili sastanak sa ministrom finansija SAD, oni su neposredno pre najavljenog susreta sa Skotom Besentom pobegli iz Majamija bez traga. Stoga, nije samo problem što u novim okolnostima ne dolazi u obzir da se predsednik Tramp fotografiše sa Vučićem kao protokol, koliko god doprinosio partijskom fondu Republikanske stranke, kako bi poboljšao svoj položaj u Srbiji, i povećao značaj svog putovanja na skup „Putinovih prijatelja“ u Moskvi, već je vreme da se izbegne američki ministar finansija, čije ministarstvo ne priprema ukidanje sankcija NIS-u, već pooštravanje onih Gaspromu.

Evroatlantizam je živ

Promena na kraju prvih sto dana administracije predsednika Trampa je ogromna. Evroatlantizam je živ, iako značajno promenjen u odnosu na ono što je bio na kraju mandata predsednika Džozefa Bajdena. Teret odgovornosti za našu sopstvenu odbranu u većoj meri leži na evropskoj strani.

Predsednika Trampa ne zanimaju principi multilateralizma, pa čak ni međunarodni poredak, ali promena koja se dogodila u američkoj politici osigurala je da evropski mirovni poredak ostane živ. Nada je da će Vučić i njegov poverenik za verska pitanja, Prvoslav Perić [patrijarh Porfirije], moći da „vežu svoj mali čamac koji plovi po burnom moru za veliki ruski brod“, jer se on „nasukao na stene neznanja“, a evroatlantski poredak ostaje živ.

Nebitno je da li će Vučić pokušati da opravda svoje odsustvo pred svojim gospodarem Putinom falsifikovanim lekarskim uverenjem. Relevantno je da globalni poredak ostane živ i da nema pitanja o širenju zone interesovanja Rusije. Američka administracija je shvatila da Putin ne stoji dobro u posredničkom ratu koji vodi protiv Evrope, ali i SAD, kroz agresiju na Ukrajinu, tako da je jasno da neće naterati ni Ukrajinu ni Evropsku uniju da kapituliraju pred gospodarem Imperije zla.

Pojavila se nova generacija

Desilo se čudo u Srbiji. Nema relevantnu političku opoziciju koja bi imala ikakve šanse da spreči Vučića da njihovu zemlju, kao i prostor ka kome ima aspiracije, gurne iza gvozdene zavese Imperije zla, ali se pojavila nova generacija, studenti koji demontiraju autoritarni režim. Vide da je Evropska unija živa i zato trče ka Briselu, i kreću, gle čuda, preko Hrvatske i Slovenije duž prijateljskog „dravskog koridora“, a ne daleko napetije „savske osovine“.

Institucionalna opoziciona scena u Srbiji složila se sa Vučićevom opsesijom Evropskom unijom, uključujući i to da EU nameće Srbiji kolonijalni status. Ova igra kolonijalne logike je plod političkog cinizma i odgovor na činjenicu da u prethodnom periodu Srbija nije pokazala ni najmanji interes za prihvatanje fundamentalnih zajedničkih evropskih vrednosti, a pozicija i opozicija su zajedno ismevale tvrdnje Unije da je EU zajednica zasnovana na vrednostima. Sve je to bacilo institucionalnu opozicionu scenu u Srbiji u okvir Vučićeve opsesije, veoma slične onoj koju su stvorili autori Memoranduma SANU, koji su sebe smatrali nacionalnom intelektualnom elitom, a nisu nimalo razumeli globalno okruženje u kojem žive.

Isto se dogodilo i Vučiću u Majamiju, iz kojeg je morao da pobegne, ali problem je što su njegovi kritičari razumeli da je pobegao, ali ne i zašto je morao grozničavo da pobegne iz Floride.

Stavovi izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno urednički stav Al Džazire.