Država poziva žene da prijave nasilje, ali im ne garantuje bezbednost: Sagovornice Danasa o femicidu u Srbiji

Potreseni činjenicom da je, od početka godine, nedavno život izgubila osma žena, upitali smo sagovornicu šta koči uvođenje zakona o femicidu i da li bi on pomogao smanjenju broja žrtava.

– Ženske organizacije se poslednjih deset godina više bave sprečavanjem urušavanja postojećeg nivoa dostignutih prava i nastanka veće štete, nego što imamo mogućnost da predlažemo izmene na bolje – kaže Macanović i dodaje da bi najgore bilo da dobijemo femicid kao krivično delo, a da se ono u realnosti ne primenjuje.

Prema podacima Femicid memorijala, koje iznosi sagovornica, od početka 2025. godine u Srbiji je ubijeno 8 žena, a u polovini slučajeva nasilje je bilo ranije prijavljivano institucijama, s tim da se u jednom slučaju radilo o počiniocu koji je bio ranije osuđivan za nasilje prema žrtvi, a u poslednjem slučaju se radilo o počiniocu koji je bio osuđivan za druga nasilna krivična dela prema trećim osobama. Tri žene su ubijene na teritoriji Vojvodine, jedna u regionu Beograda, dve u regionu Šumadije i Zapadne Srbije i dve u regionu Istočne i Južne Srbije.

– Dok država poziva žene da prijave nasilje, ne može da im garantuje da će nakon prijave žene biti bezbedne, ženske organizacije u Srbiji ponavljaju da NASILJE TREBA PRIJAVITI, ALI GA TREBA PRIJAVITI TAKO DA ŽENA NAKON PRIJAVE NASILJA BUDE BEZBEDNA. To se može postići samo ako se žene koje žive u nasilju prvo obrate ženskim organizacijama kako bi se procenio rizik u kome se nalaze i napravio bezbednosni plan, a sve sa ciljem da nakon prijave nasilja žene ne budu teže povređene ili ubijene – upozorava Macanović.

Prema njenim rečima, žene ne smeju više da budu naivne kada prijavljuju nasilje, moraju da znaju šta su nadležnosti institucija i šta je to što mogu da očekuju da će institucije uraditi. Ukoliko zaposleni u institucijama postupaju drugačije ili odbiju da postupaju po prijavi, sagovornica napominje da žene moraju da znaju šta da rade u takvoj situaciji. Jer samo kada imaju sve informacije i prethodno napravljen bezbednosni plan, životi žena mogu biti spašeni.

Iako mnoge aktivistkinje i aktivisti traže da femicid postane posebno krivično delo, Autonomni ženski centar se trenutno ne zalaže za uvođenje krivičnog dela femicida, ali, ističe Macanović, smatra da bi njegovim uvođenjem država poslala poruku da prepoznaje ovaj najdrastičniji vid nasilja prema ženama i da će počinioci ovih dela biti najstrožije kažnjeni.

Inače, AŽC prati kako se zakon primenjuje u Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji, koje su svaka na svoj način uvele ovo krivično delo, kako bi, poučene iskustvima zemalja iz regiona, mogle da izađu sa konkretnim predlogom.

– Ženske organizacije se poslednjih deset godina više bave sprečavanjem urušavanja postojećeg nivoa dostignutih prava i nastanka veće štete, nego što imamo mogućnost da predlažemo izmene na bolje. Čak i kada predlažemo izmene na bolje, to zna da se pretvori u nešto što je mnogo gore nego što imamo sada. Stoga je AŽC za sada obazriv, i smatra da naše društvo nije spremno da razmatra uvođenje ovog krivičnog dela jer će primena tog budućeg krivičnog dela umnogome zavisiti od toga kako će ono biti definisano. Najgore je da dobijemo femicid kao krivično delo, a da se ono u realnosti ne primenjuje – pojašnjava Macanović.

Inače, sagovornica ističe da su zakoni u Srbiji dobri, i kada predstavnici institucija postupaju po zakonima, onda životi žena i dece bivaju spašeni. Problem nastaje kada se po zakonu ne postupa.

– Kod nas je problem to što predstavnici institucija ne postupaju po zakonu, već na osnovu svojih ličnih uverenja i stavova, zbog čega ne postoji ujednačena zaštita žena i dece na celoj teritoriji Srbije. I ne postoji nikakva sankcija za nepostupanje po zakonima, kao što ne postoji ni nagrada, ili makar adekvatno vrednovanje onih koji stvarno rade i koji su spasili nebrojene živote žena i dece – naglašava sagovornica.

Kada je pomoć i spašavanje ljudskih života u opticaju, veliki broj građana želi da pomogne, ali ne zna kako, kaže Macanović. Ona pojašnjava da država takođe poziva građane da prijavljuju nasilje kada za isto saznaju, međutim, ističe i veliku problematiku da u realnosti policija odbija da postupa po prijavi koja je anonimna, a kada se građani predstave, onda patrola kaže onome za koga se sumnja da čini nasilje ime i prezime osobe koja ga je prijavila.

– Na taj način se ne pomaže nikome, jer žrtve nasilja ne smeju pred osumnjičenim za nasilje da kažu bilo šta, i faktički se rizik od daljeg nasilja za njih povećava. Istovremeno nastaje rizik i za građanina koji prijavljuje jer je na „meti“ osumnjičenog za nasilje – objašnjava sagovornica iz AŽC.

Zbog toga, dodaje Macanović, ženske organizacije pozivaju građanke i građane da, ako imaju saznanja da žena ili deca doživljavaju nasilje – prvo pozovu SOS telefone ženskih organizacija da se napravi plan prijavljivanja. U nekim situacijama, dodaje Macanović, ženske organizacije preuzimaju na sebe da podnesu prijave, s tim da se institucijama u tim situacijama jasno naznači da se prijava podnosi BEZ SAGLASNOSTI MOGUĆE ŽRTVE NASILJA, kako bi predstavnici institucija preduzeli mere opreza prilikom ispitivanja okolnosti prijave – pojašnjava Macanović.

FemPlatz je jedna od organizacija koje se zalažu za uvođenje femicida kao zasebnog krivičnog dela u naše krivično zakonodavstvo, a pravnica i programska direktorka FemPlatza, Kosana Beker, na idealističko pitanje – kako stati na put femicidu, odgovara – tako što ćemo prethodno stati na put nasilju, što podrazumeva postojanje društvenog konsenzusa da je svaki vid nasilja neprihvatljiv.

Zatim, dodaje Beker, tako što će svi nadležni u lancu, koji su zaduženi za prevenciju i zaštitu od nasilja, dobro, povezano i rodno osetljivo obavljati svoj posao. Na taj način bi se poslala poruka i pokazalo nasilnicima da će za svoj nelegalni čin i odgovarati.

Uvođenjem femicida kao posebnog krivičnog dela postiglo bi se smanjenje broja žrtava, kao i prepoznavanje ovog dela kao rodno zasnovanog ubistva žene, što bi dovelo do adekvatne kvalifikacije zločina, a samim tim i do adekvatne kazne za počinioce.

Na pitanje, šta onda koči izmenu zakona, Beker iz pozicije aktivistkinje za prava žena odgovara da može biti jedino to „da nam država i ovaj način šalje poruku da je nezainteresovana za nasilje prema ženama i da je apsolutno nezainteresovana da se naši zakoni, u domenu zaštite žena od nasilja, poboljšaju. Da se bar kroz pravosuđe i izmenu zakona pošalje poruka da država ozbiljno shvata nasilje prema ženama“.

Beker kaže da se i sa postojećim zakonskim odredbama može raditi, jer naše zakonodavstvo propisuje nekoliko vrsta ubistava – lakša i teža, i u zavisnosti od toga se određuju lakše i teže kazne.

Prema njenim rečima, kada bi sudije, i prvenstveno tužioci, kvalifikovali femicide kao teško ubistvo (što se nekada i dogodi), onda bi, smatra sagovornica, i kazne išle do zakonskog maksimuma, a mi bismo imali adekvatan pravosudni odgovor i pre uvođenja femicida kao posebnog krivičnog dela.

– Nedavno se desio osmi femicid od početka godine, ali nije poenta koji je, jer je i jedan previše! – ukazuje Danasova sagovornica.

„Femicide watch“ jer sudovi i tužilaštva ne rade svoj posao

Inače, osim uvođenja femicida kao posebnog krivičnog dela, FemPlatz zagovara i uvođenje nezavisnog kontrolnog tela „Femicide watch“ koje će se, nezavisno od izvršne vlasti, baviti analizom femicida i pokušaja femicida u Srbiji.

– „Femicide watch“ bi jednom godišnje izveštavao javnost kako o broju žrtava, tako i o uočenim nedostacima, jer vidimo da čak i stvari koje su zakonom propisane, poput multisektorske saradnje, uglavnom ne funkcionišu adekvatno. Sudovi i tužilaštva ne rade svoj posao dobro. Naravno, ne svi, ali većina – ističe Beker.

Ona daje primer da u situaciji kada postoji visok rizik od nasilja i femicida, pomenute institucije odrede hitnu meru, a ta hitna mera je neefikasan mehanizam zaštite, jer nasilnika treba staviti u pritvor, jer je to jedina stvar koja će ženi garantovati da je bezbedna. Pritvor nasilnika, a ne papir koji mu se uručuje i na kome piše da ne sme da prilazi žrtvi.

– Videli smo u nekoliko femicida ove i prošle godine, gde su hitne mere bile izdate, da je moguće da se femicid desi, uprkos hitnim merama i zahvaljujući lošoj proceni državnih organa koji su bili nadležni, jer nije postojao nadzor nasilnika – ukazuje sagovornica, konstatujući kompleksnost problema za koje ne postoji jednostavno rešenje. Međutim, ukoliko bi svi u lancu nadležnosti radili svoj posao, moglo bi da dođe do poboljšanja situacije, smatra Beker.

Učinioci ranije prijavljivani za nasilje

Podaci iz Godišnjeg izveštaja o femicidu za 2024. godinu pokazuju da je u Srbiji tokom 2024. godine ubijeno najmanje 17 žena, što u odnosu na prethodnu godinu predstavlja značajan pad broja ubijenih žena u porodično-partnerskom odnosu i kao posledica vršenja nekog od drugih krivičnih dela rodnozasnovanog nasilja.

Međutim, zabrinjava činjenica da su u polovini slučajeva ubistava žena počinioci nasilja bili ranije prijavljivani za vršenje nasilja (njih 8 od 16), što predstavlja ozbiljno povećanje u odnosu na prethodne godine. Najmanje trojica počinilaca su bili i ranije osuđivani zbog nasilja u porodici, odnosno pokušaja ubistva.

Podaci sa Femicid memorijala pokazuju da je u periodu od 2011. do 2023. godine ubijeno najmanje 406 žena i devojčica (391 žena i 15 devojčica) u Srbiji u porodično-partnerskom ili kontekstu seksualnog nasilja. U najmanje 106 slučajeva (26%) nasilje je bilo ranije prijavljivano institucijama.