„Strani investitori donose devize, što osigurava stabilan kurs dinara“: Autoindustrija i dalje glavni korisnik subvencija za investicije

Samo u 2024. godini novac na ime subvencija za investicije isplaćen je na račune 54 kompanije, a ukupno je uplaćeno više od 93 miliona evra, pokazuje računica portala Biznis.rs.

Izveštaj Ministarstva privrede pokazuje da su novac dobile kompanije iz najrazličitijih grana poslovanja od farmaceutskih, prehrambenih do onih koje proizvode obuću ili električne kućne aparate.

Ipak, ono što se iz ovog izveštaja, takođe, može videti jeste da kompanije koje rade u okviru autoindustrije i dalje dobijaju ogroman novac iako je ova industrija trenutno u krizi, posebno u Evropi.

To se vidi i po najavljenih 48 miliona evra podsticaja za FCA Srbija u Kragujevcu za proizvodnju novog električnog modela „Gradne Panda“.

Takođe, kompaniji „Toyo Tire“ u Inđiji isplaćeno je nešto manje od 2,7 miliona evra u 2024. godini, dok joj je godinu pre toga isplaćena tranša od preko 20 miliona, a 2022. godine oko 17,5 miliona evra. Država je ukupno ovoj kompaniji odobrila 41 milion evra podsticaja za investicije.

Dalje, kompanija „Continental automotive Serbia“ prošle godine od države je dobila nešto manje od 5,8 miliona evra, dok je u prethodne tri godine dobila 22,2 miliona.

Takođe, nemačka kompanija „Brose d.o.o.“ od države je poslednjih godina dobila više od 15 miliona evra, dok je ukupno planirano 21,3 miliona. I kompanija „ZF“ iz Pančevu poslednjih pet godina dobila je 19,6 miliona evra podsticaja od države.

Profesorka ekonomije u penziji Danica Popović za Danas podseća da je podsticaje uveo još Mlađan Dinkić i da ih ne treba vezivati isključivo za politiku koju vodi Srpska napredna stranka.

„Ideja je bila da se privuku strane investicije u Srbiju po svaku cenu, brzo i pre nego što se izgrade institucije“, ukazuje ona.

Popović ističe da je podsticaj za dolazak stranih investitora uvek profit.

„Međutim, kada je zarada rizična, onda je to način da se investitori direktno plate – subvencijama“, upozorava naša sagovornica.

Popović tvrdi da su strane kompanije u povlašćenom položaju u odnosu na domaće.

„Ali one Srbiji donose nešto što domaće kompanije ne daju, a to je kapital kojim kupuju svojinu ili pravo korišćenja postrojenja u koje dolaze. U tom smislu vlada ravnoteža, od stranih investitora se dobija ono što se od domaćih ne dobija, a to su devize koje uplaćuju u državnu kasu, pa im se i daje ono što se domaćim investitorima ne daje, a to su subvencije“, objašnjava ona.

Popović naglašava i da se novcem od stranih investitora povećava količina deviza u zemlji, što osigurava da imamo stabilan kurs dinara, u odnosu 117 dinara za jedan evro.

„Ko god misli da je u redu da kurs dinara sutra bude 150 dinara za jedan evro neka i dalje tvrdi da su podsticaji stranim investitorima neopravdani“, poručuje naša sagovornica.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Milorad Filipović, s druge strane, smatra da se politika subvencionisanja investicija odnosi kako na strane, tako i na domaće investitore, odnosno podjednako važi za sve.

„Međutim, činjenica je da su se strani investitori daleko bolje uklopili u ovakve projekte, pa je i većina subvencija završila kod stranih ulagača. Razlozi za to su mnogobrojni, a poslednjih godinu dana smo svedoci da sve širi krug javnosti uočava da su investicije domaćeg privatnog sektora u debelom zaostatku u odnosu na njihovo učešće u BDP-u u odnosu na zemlje sličnog nivoa razvijenosti. Čini se da domaći poslovni ljudi nemaju poverenja u poslovni ambijent u Srbiji i da se uzdržavaju od ulaganja u proizvodne delatnosti, već se ulaže u nekretnine, zemljište, zlato…“, objašnjava on.

Politika subvencionisanja investicija otpočela je, kako podseća, još 2006. godine sa osnovnim motivom većeg zapošljavanja u situaciji kada je stopa nezaposlenosti dostigla preko 20 odsto, što je, kako dodaje, tada bilo opravdano.

„Ipak, brzo se ovakav polazni motiv izvitoperio, pa su subvencije bivale sve veće, a po jednom radnom mestu se davalo sve više. U sadašnjoj situaciji, kada se uvozi radna snaga čak i iz Pakistana, Šri Lanke i sl, davanje subvencija radi povećanja zaposlenosti izgubilo je svaki smisao“, ukazuje Filipović.

Podsticaje treba davati samo za nove proizvodnje u visokotehnološkim, inovativnim i akumulativnim delatnostim, smatra naš sagovornik.

„One mogu podići stepen konkurentnosti privrede Srbije, podići stepen pokrivenosti uvoza izvozom i uposliti visokokvalifikovanu radnu snagu koja bi ostajala u zemlji. Neka odstupanja od ovoga bila bi moguća samo za ulaganja u izuzetno nerazvijene delove zemlje kako bi se napokon počelo sa vođenjem kakve-takve politike regionalnog razvoja, koju nemamo već decenijama“, navodi Filipović.

I profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić naglašava da nema ozbiljne zemlje na svetu koja ne daje podsticaje za investicije.

„To je uobičajena praksa. Neke daju više, neke manje, ima različitih situacija, ali to je nešto što su koristili i Japan, Nemačka, Južna Koreja i drugi kada su se najbrže industrijalizovali. Sada visokorazvijene zemlje nemaju potrebu da daju tako izdašne podsticaje, jer imaju druge stvari koje privlače investitore“, objašnjava on.

Savić podseća da sada imamo neuobičajen pravac kretanja stranih investicije iz Evrope ka Americi.

„Više je razloga za to. Amerika ima jeftine i pristupačne energente, obučenu radnu snagu, veliko tržište, kao i dovoljno kapitala. To je sve ono sa čim Evropa manje-više kuburi. Bogati Nemci rešavaju svoje probleme tako što odlaze u još bogatiju Ameriku“, navodi naš sagovornik.

Kada siromašna zemlja daje subvencije za investicije kompanijama iz bogatih zemalja, to znači da one drugačije ne bi došle, pojašnjava Savić.

„Svi to rade u okruženju, nije to slučaj samo sa Srbijom. Tu postoji konkurentska borba između Srbije i sličnih zemalja, recimo Bugarske i Rumunije. Oni imaju nisku cenu radne snage i jeftiniju električnu energiju nego u Nemačkoj i najveća prednost u odnosu na Srbiju im je što su deo Evropske unije (EU)“, ukazuje on.

Savić dodaje da ako bismo pustili stvari da se dešavaju same od sebe, ne bismo imali puno investicija i razvoj bi nam bio ugrožen.

„To sve ima svoju cenu. To je, pre svega, novac koji se daje za subvencije, zatim niska cena električne energije, relativno dobra infrastruktura. Tu je i potpuna dostupnost države u administrativnom smislu, jer ona mora da brine o stranim direktnim investitorima i mora da ih provede kroz ovaj lavirint propisa u Srbiji i da napravi ambijent da oni nemaju problem da funkcionišu i realiziju investiciju“, objašnjava on.

Ipak, Savić ne smatra da su strani investitori povlašćeni u odnosu na domaće.

„To je floskula koja se često čuje u našoj javnosti. Pre više od deset godina je donet Zakon o ulaganjima u kome nema razlike između domaćih i stranih investitora, potpuno su u istom položaju“, pojašnjava on.

Domaćih nema toliko, jer je teže da se probiju na tržištu, ukazuje naš sagovornik.

„Komplikovan je proces. Domaći preduzetnik kada počinje posao, mora prvo da nađe ljude koji se razumeju u posao, pa da nabavi prostor, da osmisli proizvod, pa da uzme kredit da to finansira, zatim da traži zaposlene, a ne zna da li će mu se to isplatiti. I onda kada dođe do kraja i hoće taj proizvod da proda, ustanovi da postoji isti takav proizvod, samo kineski, koji je jeftiniji za 30 odsto i on je onda propao. To je razlog zašto naši preduzetnici nisu masovniji“, navodi Savić.

Domaćih kompanija, kako kaže, ima, ali u značajnije manjoj meri.

„Zato naše kompanije rade uglavnom jednostavnije poslove sa manje novca koji se upotrebljava i sa nižom vrednošću investicija, zato i dobijaju manje subvencija za investicije ili ih ne dobijaju“, objašnjava Savić.

Da li država treba da daje subvencije za investicije u autoindustriju, dok je ona u krizi?

Savić objašnjava da će država, ako ima šta da subvencioniše, nastaviti to da radi pod istim uslovima.

„Neće kompanije koje prave komponente otići zbog subvencija Srbije, već ako odu, otići će zbog toga što je nemačka industrija u krizi. Ako Folksvagen radi sa 30 odsto kapaciteta, biće i porudžbine značajno manje i onda će se fabrike ovde zatvoriti“, ukazuje on.

U ugovorima je objašnjeno da se subvencije isplaćuju po tranšama, podseća Savić.

„Ako kompanija završi neki posao za koji je dobila podsticaj, onda se ide dalje, dobija se sledeći iznos, ako ne, onda nikom ništa“, navodi naš sagovornik.

Za sada se kompanije u Srbiji ne gase, dodaje Savić.

„Verovatno su smanjile količinu isporuka, što će dovesti verovatno do toga da se smanji broj radnika. Ali će to srazmerno dovesti i do smanjena vrednosti subvencija koje im se daju“, kaže on.