„Mi molimo za naše, ne za tuđe“: Stanari zgrade koja se urušila pre skoro četiri godine i dalje u privremenom smeštaju (FOTO)

Iako je rok bio dve godine, sedmoro stanara urušene zgrade i dalje vodi bitku za dobijanje novih stanova u vlasništvu umesto onih koji su ostali u potkopanoj zgradi koja je kasnije i srušena.

Na mestu gde je trebalo da se izgradi nova zgrada, danas se može zateći samo zapušteno šipražje.

Zbog ovog problema, stanarke Zorica Hinić i Zorica Stanimirović obratile su se redakciji Danasa.

Kako objašnjavaju, sve je počelo 2021. godine kada su investitori započeli izgradnju nove zgrade pored njihove zgrade u Vidovdanskoj 2a. Prilikom gradnje, zahvatili su i temelj njihove zgrade, pa se deo zgrade 16. jula urušio.

Kada je primećeno da zgrada počinje da puca, stanarima je rečeno da što pre napuste svoje stanove i, na sreću, niko nije bio povređen.

Već sledećeg dana bili su smešteni u hotelu Slavija, gde su ih “tešili” tadašnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić, predsednik opštine Vračar, psiholog iz Doma zdravlja i socijalna radnica.

Obećali su im stanove na privremeno korišćenje, a Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda (Direkcija) trebalo je da izgradi zgradu na istom mestu u kojoj bi oni dobili stanove. Jedan od uslova za sklapanje ugovora sa gradom bio je da se odreknu vlasništva nad svojim stanovima.

Danas, 3,5 godine kasnije od nove zgrade ni traga ni glasa. Ne samo to, već stanari, šest od njih sedam, nije dobilo nikakav drugi zamenski stan, kada se već obećana zgrada ne gradi.

Od gradske uprave i Sekretarijata za imovinsko pravne poslove do pisanja teksta nismo dobili odgovor na pitanje zašto zgrada nije izgrađena, niti u kojoj fazi je rešavanje problema ovih ljudi, ali stanarke nekadašnje zgrade u Vidovdanskoj kažu da postoje i imovinsko pravni problemi, jer jedna od stanarki ne želi da potpiše ugovor sa Direkcijom.

“Da bi se dobila građevinska dozvola za Vidovdansku, potrebno je da budu rešeni imovinsko-pravni odnosi, odnosno da svih sedmoro stanara potpišu ugovor, a ta komšinica nas koči”, objašnjava Zorica Hinić.

Poslednjih više od tri godine ove porodice žive u privremenom smeštaju, u stanovima u Gostivarskoj ulici na Voždovcu, gde su, kažu, ušli među gole zidove.

„Dobili smo po 300.000 dinara po porodici da opremimo stanove, a posle mesec dana i jednu donaciju u vidu osnovnog nameštaja. Kad smo ušli nismo imali ni sto, ni stolicu, ni krevet. Nismo nezahvalni, znači nam i što smo dobili te stanove na korišćenje, ali mi želimo svoje“, pričaju Hinić i Stanimirović.

Zorica Stanimirović kaže da se ona i njen muž vode kao korisnici stana, pa ne mogu detetu da ustupe da u njemu živi, kao što bi uradili da je stan njihov.

“Mi molimo za nešto naše, ne za nešto tuđe. Svi smo u penziji, i umesto da te penzijske dane provodimo koliko-toliko normalno, mi na dva fronta vodimo bitku da dobijemo stan i suđenje za nadoknadu materijalne štete”, kažu naše sagovornice.

Zorica Hinić priča i kako je, kada je molila da dobije svoj stan bar dok je živa, s obzirom da je penzionerka u godinama, dobila odgovor “da se ne sekira jer, ako ne ona, njena deca će svakako imati pravo na nasledstvo”.

Dok su bile u Hotelu Slavija bili su im ponuđeni stanovi koje je Direkcija trebalo da zida u Denkovoj bašti. Tada im je rečeno da bi ta zgrada bila gotova za godinu dana, a ona u Vidovdanskoj za dve godine.

„Otišli smo u Denkovu baštu, ali tamo nigde nije bilo gradilišta, niko nije znao da treba nešto da se gradi. Tako smo se odlučili da sačekamo zgradu u Vidovdanskoj“, podsećaju se naše sagovornice.

U međuvremenu su jedne od njihovih komšija iz zgrade koja je srušena dobile stan u Metohijskoj ulici.

„Kada smo i mi tražili stanove u toj zgradi rečeno nam je da nema više. Da smo mi odbili ponudu. A ništa nam nisu ni nudili“, kažu one.

Naše sagovornice ističu da su se obraćale brojnim nadležnim institucijama, među kojima su gradonačelnik, ombudsman grada, republički zaštitnik građana, Ministarstvo za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu, predsednik opštine Vračar.

Odgovorio im je gradski ombudsman, koji je njihovo pismo prosledio Ministarstvu građevine i Sekretarijatu za imovinske i pravne poslove, ali nikakav odgovor nakon toga nisu dobili.

„U novembru prošle godine su nas pozvali na sastanak sa predsednikom opštine Vračar, gde nas je dočekalo celo opštinsko veće. Obećali su da će poslati dopis gradonačelniku Šapiću da se reši naše pitanje, da dobijemo stanove u vlasništvu Grada koji su već gotovi i da više ne čekamo, kao i da se urgira da se sve ubrza. Do sada nismo nikakav odgovor dobili“, ističu one.

Iako imaju potpisane ugovore sa Gradom da će dobiti stanove za dve godine, u ugovorima, kažu, nema nikakve kaznene odredbe ako se to ne desi, kao što se i nije desilo.

“I šta ako sutra neko odluči da budemo izbačeni iz ovih stanova na ulicu“, pita se Stanimirović. “Mi smo beskućnici. Mi ne znamo kad kome može da padne na pamet da kaže da moramo da napustimo taj stan. Mi nismo u situaciji da možemo mirno da sedimo u tim stanovima”, zaključuje ona.

Pored pravne borbe za novi stan, stanari se tuže i sa investitorima koji su gradili susednu zgradu, koji su „zaslužni“ za urušavanje njihove zgrade. Od njih traže nadoknadu materijalne štete, s obzirom da nisu iz svojih stanova smeli da iznesu ništa osim najvažnijih sitnih stvari, poput dokumenata ili fotografija. Taj postupak je u toku.

„Pljačkali“ sopstvene stanove

U trenutku kada su evakuisani iz zgrade, jer je krenula da se ruši, nisu uspeli gotovo ništa da iznesu iz stana.

Hinić se priseća da je u tom trenutku imala kod sebe samo povodac za psa, ključeve od stana i mobilni telefon.

Jedan od retkih koji im je u celoj nesreći priskočio u pomoć bio je Vladan Kuzmanović, tadašnji dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu, pa je fakultet uradio statičku procenu zgrade kako bi stanari mogli da se vrate da pokupe preostale stvari iz svojih stanova.

Dve nedelje nakon urušavanja su sa vatrogascima ušli u stanove, uz nadzor predstavnika sa Građevinskog fakulteta, međutim zbog opasnosti po bezbednost neki su imali pet, a neki 50 minuta, da uzmu svoje stvari, u zavisnosti od toga u kakvom je stanju bio stan.

„Ja sam danima pravila spiskove gde mi se šta nalazi u stanu. Mogli smo da iznosimo samo dokumenta, fotografije, novac, nakit, te sitne pokretne stvari, eventualno garderobu“, ističe Hinić.

„Samo smo brzo otvarali fioke i izbacivali stvari. Pljačkali smo svoj stan“, dodaje ona opisujući kako je protekao ceo događaj.

Stanimirović je, pak, imala samo pet minuta da iznese stvari zbog pukotine iznad ulaznih vrata.

Međutim, u oktobru je neko ipak uspeo da pokupi njihove stvari iz stana. Iako je policija bila zadužena za nadzor zgrade 24 sata dnevno, tog dana su bili preusmereni zbog održavanja velikog događaja, pa su lopovi iskoristili priliku.

Kako kažu, neke od svojih stvari su čak pronašli na Kalenić pijaci.

Zdravstveni problemi zbog traume

Sve ovo im izaziva i ozbiljne zdravstvene posledice, kako fizičke tako i psihičke, usled prevelikog stresa.

“Moj suprug od 75 godina je prošle godine imao četiri moždana udara”, kaže Stanimirović koja dodaje da je i sama imala zdravstvene tegobe nakon urušavanja zgrade u kojoj je provela više od 60 godina.

„Ostanete bez svega, 66 godina ne postoji više – to je sećanje. Evo i sada kada pomislim na suđenje za naknadu materijalne štete koje je u martu osećam neku nelagodnost”, kaže ona kroz tugu.

Autorka je polaznica Danasove škole novinarstva.

Projekat „Danasova škola novinarstva je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija.

​Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.