Da li vreme „sporije prolazi“ dok vežbamo?

Dakle, da li zaista drugačije doživljavamo vreme tokom vežbanja? I ako da – zašto?

Prema studiji objavljenoj u aprilu 2024. u časopisu Brain and Behavior, ljudi zaista imaju utisak da vreme teče sporije dok vežbaju, bilo da vežbaju sami ili u konkurenciji s drugima, piše Live Science.

Šta vežbanje radi našem mozgu?

Ranija istraživanja pokazala su da fizička aktivnost može iskriviti našu percepciju vremena, čineći da deluje kao da se vuče. Međutim, nije bilo jasno da li prisustvo takmičara možda odvlači pažnju od fizičkog napora i čini da vreme izgleda kao da brže prolazi. Istraživači su želeli da ispitaju da li takmičenje skreće pažnju sa telesnog osećaja i menja način na koji doživljavamo vreme.

Za potrebe studije angažovali su 33 fizički aktivne osobe (16 žena i 17 muškaraca) koje su učestvovale u tri vožnje biciklom u virtuelnom okruženju, u dužini od 4 kilometra. Jedna je bila solo vožnja, druga sa virtuelnim „prijateljem“ za vožnju, a treća je bila trka sa virtuelnim protivnikom.

Pre, tokom i nakon svake vožnje, učesnici su ocenili koliko im je vežbanje bilo naporno (od 0 do 10) i procenjivali kada je prošlo 30 sekundi, dok su istraživači merili stvarno vreme.

„Tokom vežbanja, ispitanici su rekli ‘stop’ u proseku na 28 sekundi. Pre i posle vežbanja, zaustavili su vreme tek na 31,4 i 31,6 sekundi,“ rekao je koautor studije, Štajn Menting sa Univerziteta Alster. „To nas je navelo na zaključak da se vreme tokom vežbanja percipira kao sporije u odnosu na mirovanje.“

Taj efekat bio je prisutan i tokom solo i tokom takmičarskih vožnji.

Takmičenje nije ubrzalo vreme – ali jeste ubrzalo noge

Iako prisustvo virtuelnog protivnika nije promenilo percepciju vremena, učesnici su vozili brže kada su se takmičili. U trci su bicikl završili za prosečnih 459 sekundi, dok su u drugim uslovima – bez takmičarskog elementa – završavali za 467, odnosno 470 sekundi.

Zanimljivo je da, iako su se osećali sve umornije, to nije uticalo na njihovu percepciju vremena. To ukazuje na to da je sam čin vežbanja, a ne njegov intenzitet, ono što menja naš osećaj za vreme. Ipak, prethodna istraživanja sugerišu da bi vežbanje unapred određenog intenziteta moglo dodatno usporiti osećaj vremena, što znači da i tip vežbanja može imati uticaj.

Istraživači su napomenuli da rezultati možda nisu primenljivi na sve ljude, jer je uzorak bio mali i svi ispitanici su bili u dobroj fizičkoj formi, što nije slučaj sa opštom populacijom.

Kod sportista, iskrivljen osećaj vremena tokom napora može ih navesti da uspore, što može negativno uticati na performanse. U tom smislu, upravljanje percepcijom vremena može biti važna veština za bolje rezultate. Ali ako su nalazi studije primenljivi šire, mogu biti korisni i za rekreativce koji često pogrešno procenjuju koliko dugo vežbaju.

„Postavljanje tajmera za intenzivne vežbe može biti pametan potez – da ne bismo odustali prerano,“ izjavio je profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Delaver Filip Gejbl, koji nije bio uključen u studiju.

Zašto vreme deluje kao da sporije prolazi?

Istraživači pretpostavljaju da povećana pažnja tokom vežbanja može igrati ulogu. Kada fizički napor poraste, ulazimo u stanje povećane svesnosti, zbog čega postajemo osetljiviji na telesne senzacije. Ta pojačana pažnja možda čini da registrujemo više događaja u kratkom vremenu – pa se vreme čini dužim.

Međutim, nije sigurno da je pažnja jedini uzrok.

„Autori studije nisu ispitivali mehanizam,“ kaže Gejbl. „Ali istraživanja u mom laboratorijumu pokazuju da pažnja nije glavni faktor u usporavanju ili ubrzavanju vremena. Motivacija jeste.“

U više eksperimenata, Gejbl i njegovi saradnici su utvrdili da se naša percepcija vremena menja u zavisnosti od motivacije. Kada nas pokreće pozitivna motivacija (želja da postignemo nešto prijatno), vreme brzo prolazi. Kada dominira izbegavanje neprijatnosti, vreme se vuče.